Сенке које корачају

Причa о младости која не пристаје на тишину

Живка Дамњановић је данас за неке људе само жртва трагичне љубави, за друге студент-терориста, а за треће прави народни херој који је страдао у борби против фашизма. Али вечерас, у овој сали, она није ни једно ни друго – она је сенка која корача са нама.

У времену када се прошлост често брише из сећања, а младост своди на тишину, једна холограмска сенка враћа нам глас који одјекује кроз деценије. Ово је исповест студенткиње у публици, сведочење о сусрету са Живком – народним херојем чија жртва постаје огледало данашњих борби. Читајте је у једном даху, а мислите о њој данима: јер младост која корача не пристаје да живи у неправедној Србији, већ захтева да је претворимо у праведну.

Седим у препуној позоришној сали. Моје руке дрхте, иако нисам ја та која ће изаћи на сцену. Ја сам само студенткиња, једна од многих, али осећам да вечерас нисам само публика. Осећам да сам део нечега већег, нечега што ће ми остати у мислима данима, можда и годинама.

Светла се гасе. Тишина пада као завеса. У мраку чујем звук локомотиве, удаљен, али снажан, као да се приближава из дубине времена. И онда, из магле, појављује се она — Живка. Не глумица, не човек од крви и меса, већ холограм, сенка оживљена светлошћу. Њене очи су младе, али озбиљне. Њен глас је јасан, као да је изашао из мог сопственог грла:
„Ја сам Живка. Моје срце куца као локомотива. Моја младост је моје оружје.“

И ја осетим како ми се кожа јежи. Као студенткиња, као млада жена, знам шта значи имати младост као оружје. То није само енергија, то је вера да можеш да промениш свет. Њена младост постаје моја. Њена борба постаје моја.

Док гледам сцену, пред очима ми се смењују њени дневнички записи, пројектовани на зидове као графити од светлости. Њене речи о љубави која је била забрањена, о дилеми између срца и партијских правила, одјекују у мени. И ја знам шта значи бити разапета између онога што осећаш и онога што ти друштво намеће. Ми, студенткиње данас, такође живимо у свету где нам кажу шта је дозвољено да мислимо, шта је дозвољено да волимо, шта је дозвољено да кажемо.

Затим сцена постаје динамична. Искре, сенке, симболични пуцњи. Живкин глас одјекује:
„Убијам да бих показала да постојим. Убијам да бих доказала да моја љубав није узалудна.“

И ја осећам како ми се грло стеже. Никада нисам држала оружје у рукама, али знам шта значи борити се. Борити се речима, протестима, транспарентима. Борити се против неправде, против понижења. Њене речи постају моје речи. Њена борба постаје моја борба.

Холограм полако бледи, али њен глас постаје све јачи. Литанија одјекује кроз салу:
„Не дам вам своје тело.
Не дам вам своје име.
Не дам вам своју песму.
Смрт фашизму – слобода народу.“

И ја понављам у себи, као молитву. Не дам вам своје тело. Не дам вам своје име. Не дам вам своју песму. То је мој завет, моја заклетва. Као студенткиња, као млада жена, осећам да је ово мој глас, моја одбрана од свега што покушава да ме ућутка.

У епилогу, холограм Живке се претвара у силуете студенткиња које корачају улицама данашњице. На екранима се појављују сцене протеста, транспаренти, боје револуције. Њен глас се стапа са нашим:
„Моја смрт није крај. Моја смрт је боја на застави, корак у протесту, глас у песми.“

И ја осећам да више нисам сама. Сала је пуна, али сада смо сви једно. Ми смо хор студенткиња које настављају њен крик, њену љубав, њену трагедију.

Док аплауз одјекује, ја не осећам да сам гледала представу. Осетим да сам била део ритуала, део оживљавања историје. Живка није само лик из прошлости. Она је дух који нас подсећа да младост није само доба живота, већ оружје, песма, крик.

И када излазим из сале, осећам да носим нешто са собом. Носим њену одлучност, њену љубав, њену трагедију. Носим њену поруку: да се не предајем, да не дам своје тело, своје име, своју песму.

Ја сам студенткиња. Ја сам публика. Али вечерас, ја сам била Живка. И вечерас, ја сам схватила да моја младост није само моја. Она припада свим девојкама у Србији које желе да живе у праведној земљи.

И зато се баш данас даје ова представа. Зато што Србија поново стоји на раскршћу. Зато што студенткиње излазе на улице, траже правду и слободу. Живка се враћа као холограм зато што је њена прича избрисана из паркова и уџбеника, али не може бити избрисана из нашег памћења. Она је ту да нас подсети да младост није само доба живота, већ оружје против неправде. Баш данас, у тренутку када се боримо за праведну Србију, њен глас је поново наш глас.

„Када сам изашла из сале, нисам више била само студенткиња која је гледала представу. Била сам наследница једне жртве, чуварка једног гласа који не сме да утихне. Живка је изабрала да умре као песма, а не као тишина, и зато њена сенка корача са нама данас. У Србији која се још увек бори са неправдом, њена жртва је наш завет: да не пристанемо на понижење, да не дамо своје име, своје тело, своју песму. Ми, девојке и студенткиње, морамо да наставимо њен корак — корак ка праведној Србији, у којој младост није жртвована, већ слављена као сила која мења свет.“