Студент је запалио жито

Студирао сам у време када се појавила ТВ серија „Салаш у малом риту“ у којој се поставља питање да ли је студент запалио жито. Некако чим видим густ дим на небу ја се сетим овог питања. Не зато што студенти (то су они „блокадери“ и „усташе“) већ годину дана узалудно нешто питају и нешто траже од надлежних, него зато што не знам ко то пали депоније смећа широм моје државе – да ли је то студент или неко други.

Када Великом Моравом крену да пливају гомиле пластичних флаша то је знак да река надолази. Просто разни потоци и речице са својих обала чисте људско смеће, хоћу рећи дивље сеоске депоније. И онда све те кесе и флаше и свашта друго, дођу до Нишаве и Јужне Мораве или до Ибра и Западне Мораве, па код Сталаћа се сусретну и крену Великом Моравом ка Дунаву.

Ваљда као и већина људи посећујем зубара тек када ме заболи зуб. А после тога се запитам где мој крндак, односно трули зуб, заврши – да ли га неко „сахрани“ или закопа или баци или …? Наравно да је мој зубар савестан човек који има уговор са специјализованом фирмом која сакупља медицински отпад. Та иста фирма сакупља и лекове којима је истекао рок трајања. Претпостављам да у медицински отпад поред шприцева и игли спадају и отфикарени делови човека, рецимо слепо црево, младеж, тумор, па и нога неког јадног шећераша. Али шта даље бива са тим медицинским отпадом?

Годину дана након потписивања „Дејтонског споразума“ и скидања санкција, мој пријатељ из Шведске ме је замолио да му омогућим пословне контакте у Србији са намером да овдашње фирме направе котао за спаљивање смећа који би се монтирао у Пољској. И све је лепо кренуло, али су Швеђани тражили свашта – банкарску гаранцију да неће да им пропадну уложене паре, па гаранцију синдиката да због евентуалног штрајка неће да касни испорука, па још триста других „глупости“. И тако је пропао посао, јер је нека фирма из Аустрије могла све то да обезбеди. Узалуд смо ми нудили два пута нижу цену и бољи квалитет.

Швеђани су већ тада имали спалионице отпада, и оног медицинског. А узгред су те спалионице снабдевале оближње градове топлом водом за грејање и за стакленике. Па када могу Швеђани, зашто не би смо могли и ми то исто да радимо. И тако ја обезбедим пријатељу да га прими ондашњи министар за екологију (име му је исто као једна блискоисточна краљевина, нека почива у миру). Састанак је био успешан, наравно уз пословни ручак. Учинило се да је све супер, али се онда телефоном јавила жена из кабинета министра која је кратко саопштила да држава већ има по истом питању сарадњу са Италијом. Како са Италијом, јер је Шведска првак у Европи по питању спалионица? Ех, вероватно је јужњачка мафија способнија од северњачке.

После скоро две деценије био сам сведок гашењу великог пожара на једној напуштеној градској депонији. Дуже од месец дана је земљом са оближњих њива затрпавана површина депоније, јер је то био једини начин да метан, који се ствара од смећа, остане без неопходног кисеника. Свакодневно су вршена лабораторијска мерења загађености атмосфере, јер је горела и пластика при чему су канцерогене материје ношене ветром засејавале околна села, пашњаке, њиве, винограде… Наравно да су и људи, као и сав животињски свет, удисали затрован ваздух.

Причало се тада да је неко намерно запалио депонију да би сакрио своја злодела. И наравно чувено питање из ТВ серије – да ли је студент запалио жито?

Можда су гореле кости из оближње кланице? Ма, не! Газда је имао уговор са кафилеријом о еколошком уклањању анималног отпада. Додуше, сељаци су тврдили како сваке вечери трактор са приколицом пуном говеђих костију одлази преко атарских путева до напуштене депоније. Газда је на тај начин желео дупло већу производњу меса да сакрије од тржишне инспекције која је имала увид у послвне књиге кафилерије.

Не знам где данас завршава сав отпад који се не сматра кућним смећем. Рецимо грађевински шут након рушења старих кућа. Или отпад из оближњих фабрика које од пластике праве аутоделове или прерађују пластику. Или отпад који стварају занатске радње за производњу ципела и папуча. Или отпад који има стаклорезачка радња из мог комшилука. Или како завршавају старе батерије мог сајџије.

Кад кренемо у кући да трпамо смеће у црну велику пластичну кесу, нађу се ту и пластичне флаше, и лименке пива, и искоришћене пластичне кесе, па и старе ципеле. Чујем да се то моје кућно смеће раздваја и да део одлази у рециклажу. Вероватно је тако. Додуше, још ми трају литијумске батерије у разним кинеским стварчицама, па не размишљам где ћу њих да бацим.

А кад се једног дана моје батерије запале (а запалиће се, све се једном запали), поново ће се над градом дићи густ дим. И опет ће неко питати – да ли је студент запалио жито? А одговор ће, као и увек, нестати у магли. Можда је студент крив за све – за дим, за реке, за батерије, за кости. Јер студент је увек најлакша жртва.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА