БАЈКЕР МИШКО

Снег је прекрио падине Јухора стварајући илузију зимске бајке. Вијугави пут прати ивицу долине Велике Мораве спајајајући низ успаваних села од Варварина до Гиља. Повремено наиђе некакав аутомобил, тек да покаже да и овде има живота. А има га, итекако. Космополитски људи одвајкада живе овде.

Педесетогодишњак великог срца и младалачког духа куцка поруке на свом телефону и разгледа фејсбук. На фотографијама препознаје мноштво пријатеља из целог света. Углавном су сви заљубљеници у моторцикле. Летња дружења бајкера су незаборавна. Ту су и девојке без којих би сваки скуп био некако празан, сиромашан.

Мисли му се спонтано враћају десетину година уназад.

Уживао је возећи свој моторцикл. Свежина са Јухора се спуштала ка Морави. Коса му је лепршала на ветру, иако се није кретао брзо. Лагано се нагињао лево-десно пратећи кривине на путу. Осећао је пуну слободу. Као да је лебдео изнад пута, као да је био птица.

Сустигао је расклиматани камион. Успорио је пратећи га. Пуна линија између кривина и улазак у село су га спречавали да дода гас и претекне камион. Уосталом, није ни имао потребе да жури, могао је да прати камион без нервозе.

Куће у моравским селима нису збијене, свака има своје двориште и капију ка путу. Нема тротоара. А у центру сваког села су Дом културе и продавница. Док у хладовини седе на гајбама, људи лагано испијају ледено пиво из флаше. Нико не може да прође поред њих незапажено. Они су добро обавештени и све и сваког знају.

Возачу камиона је требала информација о домаћину из села који је намеравао да свој дрвени плот замени модерном дворишном оградом. Зауставио је камион испред продавнице. Отворио је прозор у намери да се распита.

Бајкер је уочио да се камион зауставља насред пута. Мало ближе левој страни пута поред које су седели људи на гајбама. Десно од пута је био јарак и некакве тарабе. Смањио је гас и успорио. Проценио је да може да обиђе камион с десне стране.

Најпре се извио на десну страну и одмах на леву да би прошао с десне стране камиона. А онда је видео да је на десној страни пута заустављен трактор са приколицом натовареном моравским шљунком. У тренутку је уочио да се из тракторске приколице цеди вода.

Није могао да се провуче између камиона и приколице. Није могао ни да се заустави. Испред његове главе је била метална задња страна приколице. Вешто је оборио моторцикл на леву страну и почео да клизи по коловозу. Осетио је само оштар бол у левом лакту када је ударио у асфалт.

Поглед му се задржао на лицима људи који су седели на супротној страни пута. Гледали су испод камиона скамењено у њега. А онда је настао мрак. Последње у сећању му је само туп ударац. И ништа више.

Данима је лежао у болници. Увесељавао је младе медицинске сетре које су биле изузетно пажљиве према њему. Следили су месеци рехабилитације и привикавање на нов начин живота. Пријатељи су га обилазили. Оптимизам му се повратио.

Долазило је лето и сви су спремали да иду на један велики мото скуп. Пошао би и он, али како? Родила се идеја да му набаве моторцикл на три точка, да може да седи и вози. Речено, учињено.

Прави пријатељи су они који су поред тебе када ти требају. Моторцикл на три точка је био црвене боје, на радост. Поново је могао самостално да јури вијугавим путем испод Јухора, да осећа како му ветар лелуја косу. Да лебди изнад пута, као да је птица.

Сада, док пада снег и моторцикли имају свој зимски сан, непобедиви бајкер претражује по интернету најновија медицинска достигнућа. Наишао је на екипу научника који експериментишу како да нервне импулсе спроведу поред повређеног дела кичме до умртвљених мишића доњег дела тела. Постоји нада да устане из својих инвалидских колица.

Бајкерска воља за слободним животом је јача од свих мука, од безнађа, од чамотиње у инвалидским колицима. Снови су покретачка сила која води напред.

Бајкер – Миливоје Мишко Јевдосић

Аутор:

Душан Стаменковић