БИНИЧКИ

Обилазећи Завичајни музеј у Јагодини човек не може да се отме утиску да у овом музеју има више експоната из Ћуприје него ли што их има у градском музеју у Ћуприји. Нису то само фигурице из доба неолита које су нађене у Стублинама на који километар од центра Ћуприје…

Јесте да је сада у Јагодини административно седише Поморавског округа, али то не би требало да буде довољан разлог да се музејски експонати не чувају у Ћуприји, тамо где су и нађени.

Можда ће да се понови 1890. година када је Одлуком Народне скупштине готово цео расформирани јагодински округ припојен ћупријском, тако да је обухватао територију од 2900 km2, са 6 срезова.

Све се врти у круг, па је формирањем Моравске бановине са седиштем у Нишу (1929), у Јагодину пресељен администартивни центар из Ћуприје, иако је тада у Ћуприји живело око 8.000 становника, више него у Тирани, главном граду Албаније.

Никад се не зна шта све може народ да одлучи. Посебно када се грађевински буду саставили Параћин, Ћуприја и Јагодина.

Река Велика Морава се одувек прелазила баш поред Ћуприје. Постоји много разлога зашто је тако било. Најстарији познати мост су саградили Римљани, чији се остаци и данас јасно уочавају. Низводно су делови турског моста, па још неколико мостова из 19. века и на крају је данашњи „Жућко“.

И као што је римски каструм Хореум Марги био друга оружарница у том периоду, тако је и у 19. веку Ћуприја имала другу по величини оружарницу у Србији.

Мост и војска су вечито обележје Ћуприје.

Крајем 19. века у Ћуприји је било више од 19 официра, 38 подофицира и 360 војника. Најзаслужнији за изградњу мостова и оружарнице је био Стеван Бинички.

Рођен је 1840. у Мушулуку код Госпића, био је школован у Италији и у Аустрији за инжињеријског граничарског техничара, а 16. априла 1868. положио је заклетву на српско поданство и примио српско држављанство. Ступио је у српску војску као инжењеријски поручник, те дошао у Јасику (код Крушевца), где је постављен за командира III понтонске чете. Ту му се, у браку са Маријом бароницом фон Рехинген, 27. јула 1872. родио син Станислав Бинички, каснији чувени српски композитор, познат по војничком маршу На Дрину.

У Јасици и Ђунису остао је до 1874, а онда је унапређен у чин капетана II класе и 1875. постављен је у Ћуприји за команданта понтонирског батаљона. У Првом српско-турском рату 1876/77, командујући крушевачким одредом посебно се истакао у борбама у Јанковој клисури када је протерао Турке према Блацу и Куршумлији, те је 9. августа био унапређен у чин капетана I класе, а 10. септембра у чин мајора. Био је тешко рањен у бици код Адровца, где је уз помоћ пуковника Рајевског (Вронски из Ане Карењине) успео да заустави Турке. Инжењер мајор постао је 10. септембра, а инжењер потпуковник 10. октобра 1876. У II српско-турском рату био је командант ибарске дивизије (крушевачке бригаде I и II класе и чачанске бригаде II класе). Формирао је куршумлијски одред, ослободио Прокупље и Куршумлију 25. децембра. Године 1883. унапређење у инжењера пуковника, а 1884. постављење за ађутанта краља Милана. Следеће године родио му се син Александар (који је касније постао познати глумац у Загребу). У српско-бугарском рату 1885. био је командант шумадијске дивизије, па моравске и командант инжењеријског арсенала у Ћуприји. Пензионисан је 1891, али је 1895. реактивиран и постављен за директора фабрике монопола дувана. Коначно је пензионисан 1900. Умро је у Београду 1903. и ту је и сахрањен.

Станислав Бинички је рођен 1872. године, а његов брат Александар 1885. године. Обојица су били музички обдарени. Можда на мајку Марију, бароницу фон Рехинген.

О Станиславу Биничком скоро сви све знају. Аутор је већег броја композиција за војне дувачке оркестре: увертире Из мог завијчаја, циклуса народних песама у обради На Липару, циклуса Песме из Јужне Србије и Мијатовке, војних маршева На Дрину и Парадни марш. Сматра се да је најпознатији српски марш, На Дрину, Бинички посветио пуковнику Стојановићу, који је погинуо у Бици на Церу.

Димитрије Ђорђевић из Параћина, некадашњи војни музичар, пре пола века оставио је писани траг да је „Марш на Дрину“ компонован у Ваљеву 1914. године где се Бинички затекао са Врховном командом.

Као војни музичар српске војске за време Првог светског рата, ученик Биничког и његов стални пратилац, Димитрије Ђорђевић из Параћина, изнео је податак да је марш компонован када је Комбиновани пук, под командом пуковника Стојановића у храбром налету преко Дрине протерао надмоћнију аустроугарску војску. Марш је Бинички посветио том пуку и његовом команданту.

Аутор:

Душан Стаменковић