И бурек више није као некад. Изгубио се онај препознатљиви шмек који је потицао од свињске масти. Највише се јео бурек с месом, мање са сиром. Додуше, студенти су јели празан бурек. Маст је била неприкосновени састојак бурека. А наш Буда пекар је у бурек стављао мочу коју је скупљао након печења прасића. Због те моче смо избегавали да купујемо бурек код Буде, нарочито после државних празника.
А сваки државни празник је морао да се заврши с прасећим печењем. И тортом, наравно. Торте су прављене с маслацем, не с маргарином, који је тек касније почео да се у све меша.
Први мај је био први празник у природи. Сви су одлазили код неког у викендицу. Стојадини и југићи су гребали асфалт због препуног гепека. Музика с транзистора је одјекивала по шумама и горама.
Све то није било довољно лепо, па су људи почели да осећају потребу за бунтом. Кренула је „Јогурт револуција“ означавајући почетак распада велике Југославије. Након бурека на улици, демонстранти су свој јогурт заврљачили на прозоре државних зграда. И успели су. Чиновници и партијски послушници су истерани на улицу. На њихове столице су засели демонстранти. Можда би данас све било другачије да се уместо бурека и јогурта доручковала штрудла са маком и сувим грожђем, локални домаћи специјалитет.
Парола „Хоћемо да будемо власници своје фабрике!“ довела је до изгласавања закона о приватној својини. Уместо самоуправљања, радници су пожелели акције. И стари добри другови са разних радних акција постадоше „акцијаши“ с папиром који је требало да представља ново богатство.
Опијени мирисом капиталистичке демократије, предвођени великим патриотским Вођом, људи су из сламарице вадили своју уштеђевину и улагали је у пирамидалне банке. Цивилизација није до тада видела тако високу инфлацију. Цела радничка плата се од банке до пијаце сводила на два-три јајета.
После се појавио Деда Аврам. Због његовог међународног радног стажа сви су напрасно заволели ММФ. Али то није била обострана љубав. Нас је ММФ волео само онолико колико смо уредно враћали банкарске кредите. Нису се мешали у унутрашњу финансијску политику, није их било брига колике су плате и пензије, довољно им је било да редовно наплаћују камате.
Неолиберални (српски речено: робовласнички) капитализам је заменио Кардељево самоуправљање. Радничка класа је масовно кренула да се враћа из затворених фабрика на своје коровом зарасле њиве. А они који немају њиве су се учланили у владајућу партију надајући се новом радном месту.
Угашени фабрички димњаци престали су да загађују околину. Еколошка свест је надјачала празан стомак. Или ….
Уместо наше добре старе моравке или заборављене мангулице, пуне масти, код Буде пекара смо почели да доносимо неке француске прасиће. Прасеће печење без масти, само чисто месо, постало је узор здраве исхране. А Буда пекар се очајно хватао за главу. У тепсију се није цедила моча, него само некаква водица. А онда ту назови мочу, Буда пекар није могао да ставља у свој бурек.
Бурек без довољно масти нико није волео да једе.
Спасење је било у ПАЛМИ.
На тржишту се појавило палмино уље, јефтиније од масти. Није ни лепше, ни здравије од масти, али је буреку повратило илузију ситог стомака.
Након опет масног и сласног бурека сада јогурт више нико неће да баца на прозоре државних зграда. Додуше, палмино уље се ставља и у скоро све млечне производе, у сир, кајмак, млечне намазе…
Душан Стаменковић 
Оставите коментар: