Најпознатији европски воз „Оријент Експрес“ је хиљаде Ћупричана одвезао под Сунце туђег неба. Неки су су се вратили да скончају у завичају, а многима је пород остао за сва времена у туђини. Одавно нема више „Оријент Експреса“, а од недавно нема више ни железничке станице Ћуприја на брзим пругама Србије. Додуше, локални путнички возови крећући се помоћним колосеком од Параћина до Ћуприје свраћају на преуређену стару железничку станицу.
Некада возом, а данас аутобусом, свршени матуранти Гимназије у Ћуприји одлазе у Београд да наставе школовање. Одлазе у Београд, а не у Ниш или у Крагујевац, сви они који мисле да стекну потребно знање с којим могу да се отисну у свет. Тек по неко остане у Београду.
Гимназија у Ћуприји је тако постала расадник најквалитетнијих људи из Ћуприје, Параћина, Деспотовца и Јагодине. Неки су постали академици, универзитетски професори, генерали, …, уметници, новинари, успешни пословни људи. Остварени људи!
Растурени по целом свету, од Америке до Аустралије, сви су за сва времена остали матуранти ћупријске Гимназије. И сви имају жељу да крајем маја месеца обележе годишњицу матурирања и виде своје старе школске другове и другарице. И да виде своје школске симпатије, можда да им опет срце затрепери.
Када се окупе и седну у школску клупу поново се осећају као тинејџери, шале се, смеју, …., забораве колико заиста имају година. Сви се осећају као гимназијалци. Врате се успомене. Али појави се и носталгија за моравским парком, улицама од куће до школе….. Носталгија која буди жељу да се помогне на било који начин свом граду.
Пре него што се свечани ручак залије добрим вином, у паузи између две музичке нумере, увек се поведе и разговор како да се помогне Ћуприји. Констатује се да су фасаде зграда у главној улици оронуле, да нема паркиралишта, да нема овог или оног, да су улице без људи. И сви се сложе да нема више фабрике шећера, Велмортранса, Компресора, Инграпа, штампарије…., да народ нема где да ради и зарађује за живот.
Рађају се многа питања, а иза разговора остају дилеме. Свако има предлог како да помогне свом граду. И на крају, кад келнери кажу да је фајронт и да шанк више не служи, да је време за разилажење, људи остану некако празни, недоречени, разочарани. Свесни су да имају моћ тамо негде иза седам брда и седам мора, али да су у „својој“ Ћуприји само тренутни гости.
Случајним пролазницима испред Гимназије група оседелих матураната је градски колорит. Млађи их доживљавају као Алцхајмерове клонове, а старији подсмешљиво коментаришу њихове космополитске манире. Осим директора Гимназије нико им не зажели добродошлицу.
Дуговечни, увек актуелни синдикално-политички прегалац, каже: „Да су ме позвали, ја бих дошао да им пожелим добродошлицу.“ То је ваљда по оној народној питалици да ли ће Мухамед брегу или брег Мухамеду.
Иза матурантских слављеника остану лични подаци, са адресом и бројем телефона, које су уписали у гимназијску књигу. И ништа више. А они су имали и имају жељу да помогну свом граду. Да понуде своје знање и умеће, да посредују у пословима, да…
И тако сваке године у мају оде воз кроз кукуруз. Оде пропуштена прилика да се академици, универзитетски професори, генерали, …, уметници, новинари, успешни пословни људи, …, заједно са својим наследницима и пријатељима одуже Ћуприји на прелепој младости и незаборавним гимназијским данима.
Душан Стаменковић
Мај, 2016.
Душан Стаменковић 
Оставите коментар: