ВОЉА ГРАЂАНА

Грађани Ћуприје су изразили жељу да град добије нов изглед. Најпре су појединачно, а затим и заједнички одлучили да представници локалне власти морају да организују по месним заједницама састанке, зборове бирача на којима ће да се расправља о начину како да се постигне циљ – потпуна урбанизација Ћуприје.

Предлог је да се грађани писмено изјасне и дају пристанак да им се од месечне зараде и пензије одбија сваког месеца по 2%, да занатлије плаћају исто тако по 2%, а они са годишњим паушалом 15%, пољопривредни произвођачи би плаћали 8% на доходак из претходне године.

Писмено изјашњавање грађана обавиће се 25. и 26. априла.

Маргарита Аранђеловић, радница у болничком ресторану је изјавила да станује у улици Филипа Кљајића и да када пада киша улицом не може да се прође.

Стоја Петровић, домаћица је сагласна да грађани треба да дају део своје зараде.

Павле Стојановић, пензионер каже да око 60 година живи у Ћуприји, станује у улици Цара Лазара, и да до сада није спроведена нека озбиљнија акција на уређењу улица.

Живорад Илић, пензионер је из принципа против сваког плаћања, али када је у питању уређење улица издвојиће колико може и верује да су сви грађани сагласни.

Душан Николић, јорганџија каже да је свестан да ће улице брзо да пропадну од запрежних возила, јер је Ћуприја паорско место, али је ипак и он сагласан да град мора да се уреди.

Драгомир Јовичић, земљорадник јесте за увођење реда, али ако је могуће да ипак плаћање буде мало мање.

Раде Миладиновић, достављач поште, апелује на све грaђане којима мопедом разноси пошиљке да читаву акцију прихвате.

Радослав Милошевић, угоститељски радник, каже да је из улице Моше Пијаде и да се његова улица неколико година поправља, сада жели да плати колико треба, само да се курталише беде.

Стево Бешир, обућар, истиче да кроз његову улицу не може да се прође када пада киша и зато не пита колика ће бити стопа издвајања.

Миша Петковић, земљорадник, каже да је некада улица Моше Пијаде била главна улица на путу за Цариград, али да се од времена Турака ништа није променило. Жеља му је да Ћуприја личи на модеран град.

Синдикалци су прихватили задатак да у својим колективима радне људе упознају са значајем и сврхом увођења самодоприноса.

Након изградње водовода и канализације грађани Ћуприје су 1961. године одлучили да се уведе самодопринос и да се у наредних пет година асфалтира 35 километара улица у граду.

И тако је самодопринос трајао наредних двадесет година.

Захваљујући самодоприносу асфалтирано је око 120 километара улица са комплетном инфраструктуром, па је Ћуприја за разлику од Параћина и Јагодине, била један од првих градова у Србији са решеним комуналним проблемима. Новац је улаган и у многе друге објекте.

Последња средства из самодоприноса су утрошена за изградњу спортске хале АДА. Управо сада се припрема прослава 30 година рада спортске хале.

И на крају – шта рећи данас?

Ослободили смо се социјалистичког система и радосно смо ушли у капитализам. Некакве мобе и радне акције су нам смешне. Самозадовољство је победило самодопринос!

Аутор:

Душан Стаменковић