ЋУПРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ – ЉУБАВНИК

Време превирања у држави најлакше на површину избаци људски шљам. Ваљда зато што паметни знају за страх, па се ућуте чекајући боље време.

Бигреница је по површини највеће село у Ћуприји. Становници су од давнина сточари, па су куће зидали далеко једне од других. Први комшија је био важан колико и највећи род.

У време рата свако се закључавао и држао пушку у својој близини. Било је злонамерника који су знали да опљачкају домаћина, па и да га на прагу куће убију. Жандарми су ретко обилазили село плашећи се четника.

Људи, који су иначе добре нарави и весељаци, мучно су живели и нису много марили да ли је на челу државе био краљ или председник. О политичкој идеологији нису знали скоро ништа. Морали су само да брину како да плате порез.

После рата је дошло време аграрне реформе и национализације пољопривредне земље и принудног откупа вишкова хране. Још један зулум за сељака. Пошто се у цркву не носи оно што је за кућу, мештани су покушавали да од порезника сакрију што више хране, од пшенице и кромпира до вина и ракије. Није се знало да ли ће и следећа година да буде родна на ионако смањеном имању.

Комунистичка власт је у сваком селу имала своје људе, па је тако било и у Бигреници. Међу сарадницима се посебно истицао млађи мештанин који је више волео да прича него да ради, што би се рекло био је сеоски ђилкош.

Он је лутајући по Бигреници и Старом Селу упознао сваког домаћина. Зато му и није било тешко да зна ко шта поседује. У време принудног откупа није морао ништа да записује, све податке је имао у глави.

Иако је био ожењен и имао сина, волео је да се загледа у туђе жене. Није то крио. Пријало му је када би мештани говорили за њега да је велики Љубавник.

Наравно, нико га није волео. Избегавали су га сви. Затварали су врата када би се појавио испред куће.

И таман када је завршено одузимање имања и када су престале бриге око принудног откупа, појавило се у друштву ново зло. Дошло је време идеолошког раскола међу комунистима.

Иако у Бигреници скоро нико није разумео шта се то дешава, властодршци из Ћуприје су и ту тражили непријатеље режима. Као и код принудног откупа, одређен број мештана је морао да буде стављен на списак. Само сада је списак био за Голи Оток.

Такво друштвено невреме је поново одговарало сеоском ђилкошу.

У смирај дана би се појављивао милицијски или војни џип и поједини домаћини су одвожени у Ћуприју. Деца, жена и стари родитељи би се раскукали, иако им је говорено да ће све да се заврши само за дан, два.

Сутрадан би сви скупа ишли у Ћуприју да понесу храну и одећу, да виде шта се догађа. Кумили су и молили да се домаћин што пре врати кући, јер је невин. Углавном, после пар дана тако би и било.

Међутим, стање се временом по злу променило. Домаћини, посебно млађи људи, остајали су све дуже и дуже у Ћуприји. Узалуд је породица очекивала да ће ненадана мука да се заврши за дан, два.

Сеоски ђилкош, велики Љубавник, је користећи такво време одједном постао сеоски доброчинитељ. Нудио се да посредује код комуниста у Ћуприји да би се домаћин што пре вратио својој породици. И тако би и било. Сељаци су поверовали у његову велику моћ и утицај на власт. Скоро да више никоме није сметало што га је пратио глас да је доскора био велики Љубавник.

Ипак, неколико млађих људи су данима остали у апсани у Ћуприји.

Сеоски Љубавник је свакодневно обилазио њихове куће. Остајао би сатима. То је постало сумњиво мештанима. Питали су се шта он то ради у кући када у њој нема домаћина.

И онда је једна млада жена испричала да је Љубавник безобзирно уцењује. Тражио је од ње да га задовољи, ако жели да јој се муж врати кући. У супротном, највероватније ће комунистички суд њеног мужа да пошаље на дугогодишњу робију на Голи Оток.

Свима је постало јасно да Љубавник прави спискове за Голи Оток, као што је правио и спискове приликом принудног откупа хране.

Мештани су лако донели пресуду. Такав људски изрод као што је Љубавник није потребан у селу. Треба да буде убијен. Да буде убијен тако, да нико не буде окривљен.

Више од десетине људи је спремило заседу Љубавнику. Сви су имали камење.

У смирај дана, стазом од реке Миросаве ка Медару, поред једног шумарка појавио се Љубавник. Камење је полетело према њему. Крваве главе ја пао на земљу. Ту је и остао. Намерно су тело оставили на путу, а могли су да га баце у неку од скривених пећина у том крају.

Сутрадан је дошла милиција. Покупили су леш и много крвавог камења. Поведена је велика истрага. Све се разоткрило. Све осим чији је камен усмртио Љубавника.

Село је опет наставило свој миран живот.

Стари солунски борци из Бигренице су сачували част села!

Аутор:

Душан Стаменковић