ЋУПРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ – Михајловић Славко ЛАТИНАЦ

Кад се почетком септембра новопечени гимназијалци први пут сретну с латинским језиком одмах постављају питање зашто им треба још један непотребан школски предмет. Позитиван одговор схвате много касније, након стицања знања и из других предмета, као што су логика, део математике о скуповима или страни језици.

“Alea iacta est!” није само обична латинска пословица. Из те три речи много може да се научи.

Крећући се улицом Живке Дамњановић или било којом другом улицом у Ћуприји можете сваког пролазника да питате ко је СЛАВКО МИХАЈЛОВИЋ и нико неће знати да вам одговори. Али ако би сте питали ко је СЛАВКО ЛАТИНАЦ, онда би већина старијих уз осмех рекла да је то био њихов професор.

Судбина је да се неко роди у једном дворишту на Царевој Ћуприји у Београду, а да скоро цео свој век проведе у Ћуприји крај Мораве. Пут од Авала Филма до Гимназије у Ћуприји одредила је љубав, али не према уметности, него према Јели.

Радомир Михајловић, угледни председник суда у Београду и управник робијашнице у Забели (1955/56.), и мајка Наталија Рајчевић, учитељица, нису очекивали да ће њихов млађи син Славко, након дипломирања на Филозофском факултету, да се напије моравске воде и остане до краја живота баш у Ћуприји.

И ко каже да живот крај Мораве не може да буде леп. Па људи овде живе већ хиљадама година, у Стублинама, у римском Хореум Маргију, у Равном, у Ћуприји, можда у будућности у Морава Граду.

Славко није могао без Велике Мораве. Трудио се да његов чамац увек буде најбољи. У томе су му помагале и комшије и ученици. На реци се Славко можда нејлепше осећао. Река му је давала душу и снагу да буде оно што је био – боксер, глумац, професор, …боем.

У Гимназији је радио од 1960. године до 1987. године, био је професор историје уметности, латинског језика и историје. Пензионисао се као професор у Школи за музичке таленте.

Много детаља из Славковог живота остало је у трајном сећању старијих Ћупричана. Неке згоде се препричавају, па их и млађи људи знају.

БОКСЕР

Неко време је у Ћуприји био веома развијен бокс. Заслужан је био и Мата из Баната – прави боксер. Нико није смео ни да спарингује с Матом, сви су га се плашили, иако је он био душа од човека. Једном приликом наставници Сава Шошић, Винцић, Марић, … одведу Славка у „Паризан“ да гледају боксерски тренинг. Мата из Баната није имао партнера, па убеде Славка, кога су из милоште тада звали Дивљак, да уђе у ринг. И тако је започео бокс меч. Мата је поскакивао и ударао у ваздух пазећи да не повреди Славка. А Славко се охрабрио, па је опалио један снажан кроше. Мата је извињавајући се напоменуо да је ово само тренинг и да не треба да се ударају. Међутим Славко је још једном распалио Мату и наравно тренинг се завршио тако што је Мата јурио по рингу Славка који је трчањем у круг покушавао да побегне.

УЛИЧНА ТРКА

Најстарије уличне трке су зачете баш у Ћуприји. Поред стазе је била и кафана „Касина“, коју су порушиле бомбе 1999. године. Сингер је, пре него што је постао спортски судија с Ташком, Бонетом, и другима, активно трчао. Витак, дугоног, у доброј форми, био је предодређен за победника. Али његова велика слабост је био Славко који није много марио за улично трчање. Знао је Сингер да Славко седи у „Касини“ за својим столом и пијуцка чекајући да се улична трка заврши. Није могао да издржи, а да у сред трке не сврати у „Касину“ и не попије Славково пиће. Међутим, прослављени тркач који је био за петама Сингеру, такође је улетео у кафану. Славко се одмах снашао и викнуо конобару туру за све.

ГЛУМАЦ

Није случајно Славко радио у Београду у Авала Филму. Тамо је упознао Лолу Ђукића и многе друге филмске и позоришне величине. Имао је неодољиву жељу да и он буде глумац. Дошавши у Ћуприју 1955. године одмах се ангажовао у позоришту које је одржавало редовне представе у кафани „Уједињење“ која се налазила у главној улици где је сада прво аутобуско стајалиште у смеру ка Параћину. Глумио је разне ликове, али се и старао да позориште опстане у условима хроничне беспарице. Путовало се коњском запрегом до домова културе у оближњим селима, а сељаци су радо износили своје најбоље ракије и вина. Ништа лепше није било и радити у драмској секцији у Гимназији. Славко је ученицима преносио глумачко искуство, а за узврат су му они омогућавали да се осећа младолико као тинејџер.

ЛАТИНСКИ ЈЕЗИК

Кад основци стигну у Гимназију сачекивали су их страшни предмети и још страшнији професори. Петице из основне школе замењивале су двојке и тројке. Страх ученика од првих часова латинског језика Славко је потирао својим благим изразом лица и сталоженим гласом. У недостаку уџбеника ђаци су сами писали речник. То су биле мале свешцице у које би сваки ђак уписивао латинску реч с леве стране и српску реч с десне стране. И ништа не би било страшно да ђаци нису пет-шест речи понављали у целом речнику. Пошто Славко није волео усмено да испитује, па је давао писмене вежбе и задатке, за освету је дозвољаво да ђаци могу слободно да користе свој речник. Како би спречио међусобно преписивање на часу, Славко би седео за катадром и читао Политику или Борбу, новине са највећим форматом страна, на којима би пробушио рупу на средини. Ђаци би пазили на коју је страну била усмерена рупа на новинама, а Славко би слатко дремао сакривен иза новина.

ЕКСКУРЗИЈЕ

Некада наставници нису добијали дневнице када би се путовало на екскурзију, па су гледали да на све могуће начине избегну вишедневна путовања по Југославији. Славко је био изузетак. Добровољно се јављао, једноставно, њему је било пуно срце док је био с ђацима. Гимназијска екскурзија и путовање у Сарајево се није много разликовала од других. Славко није био разредни старешина, али је добровољно пошао да би помогао својој колегиници Дари Нијагари. Нажалост, хотел у граду је био пребукиран, па је нађено нужно решење да се преспава у неком планинарском дому. Кренуо је велики аутобус уз вијугави планински пут до прве серпентине и ту се заглавио. У помоћ је притекао возач једног малог камиона са отвореним страницама. Дара Нијагара је села у камионску кабину а сви остали ђаци заједно са Славком су морали да стоје на камиону. Није био проблем за оне у предњем делу камиона, али ови у задњем делу су страховали да не испадну са камиона. Некако су се држали једни за друге. Славко је стајао на самој задњој ивици камиона. Око струка је придржавао прсату Јагодинку која се непрекидно кикотала. А њега је придржавао крупан момак и то тако што му је руку ставио око врата. На почетку велике узбрдице шофер је мењајући брзине цимнуо камион, па су сви за тренутак изгубили равнотежу. Онај крупни момак је притегао Славка око врата мало јаче. Исколачивши очи Славко је опсовао: „Јеб`о ми пас матер кад пођох с вама!“

ИЗВИЂАЧИ

У Ћуприји је накада постојао извиђачки клуб „Херој Џуџа“ које је окупљао све генерације. Наравно да су најбројнији били тинејџери. Одлазили би сваког лета на логоровање испод шатора. Између вечерњег спуштања и јутарњег дизања заставе на јарбол, поред логорске ватре, мало се спавало. Младост је тражила своје пражњење, а Славко је био ту да спречи неку евентуалну грешну љубав. Слободног духа увек је био спреман да разуме сваког и да га посаветује.

МАТУРСКИ ИСПИТ

Гимназијалци су често радили матурски рад из историје. Незаобилазни члан испитне комисије је био Славко. Велике радове није никада читао са образложењем да он ту материју зна одавно и да му не треба да је поново изучава. А на усменом делу је кришом помагао свакоме. Дошетао би до ђака који се мучио с неким питањем и шапнуо би му одговор. А ако не би одмах знао одговор, онда би узимао уџбеник и тражио решење. Шетајући поново између клупа, пришао би ђаку, ставио би му руку на раме и тихо би му диктирао. Остали чланови испитне комисије би се правили да ништа нису приметили.

ЧАМАЦ

Ништа није лепше него излазак и залазак сунца на Великој Морави. Река и Славко би се сјединили. А како би другачије Славко могао да буде на реци, ако не у чамцу. Волео је Славко свој чамац, пазио га је и мазио. Не само комшије Шиља и Ташко, него и многи ђаци су се трудили да чамац буде у беспрекорном стању. Славко би веслао и узводно и низводно користећи речну матицу. Био је прави ас, бржи од оних који су јурили на кануима.

ДОМИНЕ И КАРТЕ

Дане који су тихо текли Славко је прекраћивао играњем домина и карата. Никада није волео да игра у новац. Уосталом, новац није ни ценио. Најчешће би онај ко изгуби игру морао да уради нешто смешно, рецимо са марамом преко очију да се врти по соби. А Славко уопште није волео да губи. Грдио би и псовао и терао игру до јутра, све док не победи. И нико се због тога није љутио на њега.

ШЕШИР

„Ми волимо Славка, нашега ћелавка!“ певали су му ђаци из милоште. А Славко је стално имао шешир на глави. Не због фризуре, већ због свог господског изгледа. Шармантан, боем у души, пореклом из угледне породице, сматрао је да је шешир неопходан детаљ који говори о човеку више од свега.

ЈЕДИНА ЉУБАВ – ЈЕЛА

Долазак у Ћуприју 1955. године и женидба са Јеленом су Славка везали за Ћуприју нераскидивом судбоносном везом. Волео је своју Јелу за сва времена и препустио јој је свој живот, а она је то умела да цени дајући му слободу. Изродили су сина и ћерку. Како је говорио – да се поново роди, опет се оженио с Јелом и због ње би живео у Ћуприји.

Михајловић Радомира Славко се родио 10.10.1925. године у Жаркову, Београд. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду на Групи за историју и уметност. Радио је у Београду и у Ћуприји. Умро је у Ћуприји 04.12.2000. године. Сахрањен је у Ћуприји.

Аутор:

Душан Стаменковић