ЋУПРИЈСКИ ЛИКОВИ – ПОП ОГЊАН

Неко воли фудбал, неко покер, неко парове и фарму, а неко младе девојке.

Неко никад не воли власт.

Друштво се још увек дели на партизане и четнике, на републиканце и ројалисте, а није увек било тако.

Да смо сада краљевина, вероватно би смо се делили на приврженике династије Обреновић или династије Карађорђевић.

Баш онако како су се Срби делили и у 19. веку.

Михаило Обреновић је био кнез Србије два пута и то у периоду 1839.-42. и 1860.-68.

У међувремену од 1842. до 1858. на власти је био Александар Карађорђевић.

И било, па прошло, рекло би се.

Али је остало у људима да се непрекидно деле, једни су „ЗА“, а други су „ПРОТИВ“.

Поп Огњан Павловић је своју оданост династији Обреновић платио главом 1844. године. Присталице династије Карађорђевић су стрељале неверног попа, јер су утврдили да је спремао буну против власти.

Да ли је поп Огњан био тадашњи Грегорије, спреман да каже шта не ваља у друштву или је једноставно био само жртва варошких сплетки, може само да се данас нагађа.

Поп Огњан је сахрањен на месту где је и стрељан. Ту се сада налази споменик. Било је то некад далеко од града, рекло би се ближе Параћину, него Ћуприји.

А да је поп Огњан успео да подигне буну, онда би Ћуприја била седиште побуњеника, па би данас била можда најзначајнији српски град?

Било како било, остао је поп Огњан Павловић, намесник округа нахијског, упамћен као бунтовник. Грађани вароши Ћуприја су му се у 19. веку одужили зидањем споменика који и сада стојећи усамљено крај царског друма буди знатижељу путника намерника.

Ваља знати да је те 1899. године Божа Маршићанин био Начелник Моравског округа и да је већ наредне године премештен у Београд, као и да је Алекса Јовановић био Председник владе и истовремено министар иностраних дела  од 12. јула 1900. године до 5. фебруара 1901. године, а затим је истовремено био Председник владе и министар иностраних дела, све до 20. марта 1901. године. Све указује да су у Ћуприји грађани били наклоњени династији Обреновић.

Напомена аутора:

Према историјским списима поп Огњан се спомиње у два случаја.

1. Иван Јовановић из Орашје у свом раду МАНАСТИР ОРАШЈЕ КОД ВАРВАРИНА, ПРИЛОЗИ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ ИСТОРИЈЕ МАНАСТИРА, у коме приказује кратку историју манастира Орашје као једног од најстаријих храмова на подручју Доњег Левча (Темнића), наводи да је по завршетку I српског устанка манастир разорен, а народ је цркву врло брзо обновио и поправио јер је већ 1815 године имала свог свештеника попа Огњана који окупљеном народу чита писмо о позиву на устанак.
2. ИСТОРИЈСКИ АРХИВ „СРЕДЊЕ ПОМОРАВЉЕ”, ЈАГОДИНА, Архивска грађа, КЊАЖЕСКА КАНЦЕЛАРИЈА, ЈАГОДИНСКА НАХИЈА 1836 – 1839, КЊИГА ЧЕТВРТА, коју су приредили 2010. године Зоран Марковић и Светлана Мишковић, наводи се да је поп Огњан 1836. године намеравао да добије део наследства почившег оца проте Милоја, ливаду од 10 коса. Међутим, Кнез Милош Обреновић Авраму Петронијевићу у Јагодини – налаже шта треба радити и како на лицитацији продати заоставштину проте Милоја. Ливада нека се лицитира, и наглашава да није тачно да је обећана попу Огњану; земља поред Белице да се дâ братанцима и синовицама покојног проте, па да је они међусобно поделе; за унуку протину купити неку кућу, а лицитацију извести тако да се од понуђених кућа добије што више новца. Могу се лицитирати одвојено или заједно, како Аврам сматра да је боље.

Аутор:

Душан Стаменковић