ДЕБЕЛО УВО

Летовање у Београду у мојим тинејџерским данима било је за мене врх, али и страшна мора за моје родитеље. Наиме, тих врелих дана је експлодирала бомба у биоскопу у центру Београда. Страх је ушао у људе, па су и моји отац и мајка једва чекали да из узаврелог Београда дођем у Ћуприју. Остала је за памћење 1968. година по много чему.

Реч тероризам појмовно сам схватио тек 1971. године након што је убијен наш амбасадор у Стокхолму. Наредне године је срушен авион ЈАТ-а изнад Чехословачке када је Божијим чудом остала жива стјуардеса. Онда је уследио упад усташа у Херцеговину и њихова ликвидација уз много жртава. Ујесен сам о свему томе слушао живу реч професора Мирка Перовића.

Студентски дани 1975. године и невероватна мистерија о Карлосу или Шакалу, који је истовремено био непоправљиви револуционар и крвави терориста, не баш као Че Гевара, додали су једну нову димензију мом схватању тероризма.

Књигу са личном посветом аутора „Људи са четири прста“ добио сам 30. марта 1976. године. У једном даху сам је прочитао. Разграничио сам деловање југословенске емиграције од романтичарске визије промене света.

Почетком 1980. године кретао сам се кроз Западну Херцеговину стазама и богазама којима су ишле наше потере за усташком групом 1972. године. Једне ледене ноћи на каменитом путу кроз непознато село први пут сам осетио страх и језу да могу и ја да будем мета.

Онда следи 1981. година, новембар месец, први долазак у Призрен у рано јутро. Дим изнад града и запаљена робна кућа су били добродошлица. Следе дани и ноћи смрзавања изнад Метохијских села.

После је за мене све било другачије.

Уследиле су године сукоба на Косову и Метохији, па и у Југославији.  „Милосрдни анђео“ ме је затекао на одговорном месту у министарству силе. Уво ми је временом постало дебело, много дебело. Не због моје физичке старости, него због свега што сам проживео.

Бомбе и патњу људи у Паризу, Анкари, Бриселу, … не чујем.

Заиста, уво ми је постало дебело!

Аутор:

Душан Стаменковић