ИСКУШЕЊЕ

ИСКУШЕЊЕ

НЕИСПРИЧАНА ЖЕНСКА ПРИЧА

Препознала сам те док смо на Терминалу 1 чекирали карте. Стајао си испред мене у реду. Нисам желела да ти се јавим. Препустила сам случају могућност да опет седимо заједно. Потајно сам се надала томе.

Први си ушао у авион и сео као некада до прозора с леве стране. Иако је било много слободних места, до тебе се одмах сместила старија госпођа. Није баш морала. Села сам иза тебе два реда, укосо десно од пролаза, на место одакле сам могла да те видим.

Лет од Беча до Београда не траје дуго, а ипак довољно дуго да проживим поново оних пар месеци колико смо били у контакту.

Не чудим се што ме данас ниси препознао. Године су учиниле своје. Мада, за разлику од тебе, ја сам се и прилично много променила. Убуцила сам се док сам била у другом стању, скратила сам косу, стил облачења ми је сасвим другачији… И да сам опет села поред тебе као некада, ти вероватно не би реаговао.

Било је тада летње време и носила сам кратку сукњу и мајицу која скоро да ништа није скривала. Ти ниси обраћао пажњу на мене и то ме је нервирало. Најпре сам подигла десно колено тако да ми се сукњица смакла. Погледао си у моје ноге без икакве гримасе на лицу. Сваки нормалан мушкарац би пожелео десну руку да стави међу моје бутине. Онда сам тражила од тебе да погледам кроз прозор. Нагнула сам тако да су се моје раскошне груди заљуљале испред твојих очију. И опет је твоје лице било као од воска.

Док нас је стјуардеса служила соком започели смо разговор. Сећаш ли се, питала сам те да ли бурма на твом домалом прсту на десној руци значи да си ожењен. Насмејао си се и прокоментарисао да је код појединих народа обичај да се бурма носи на левој руци, па то збуњује младе људе. Онда си ти мене питао да ли ћу ја да истетовирам бурму или ћу да носим праву бурму.

Питао си ме и да ли сам читала књигу „Страх од летења“. Наравно да нисам. Било би то губљење слободног времена.

Баш си ме нервирао. Понашао си се као да смо на заједничком службеном путу, уздржано, хладно, незаинтересовано. Слетели смо убрзо и да бих те увредила, ја сам ти на растанку рекла да нисам упамтила твоје име. Ћутке си ми тутнуо у руку своју визит карту.

Нема потребе да те подсећам на безброј интернет порука које смо разменили следећих месеци.

Када сам спремајући последњи испит на факултету запала у кризу, ти си ми својим саветима помогао како да не потонем. Истрајала сам.

Научио си ме и како да заборавим последњег дечка који се понашао према мени као да сам његова робиња. Пре тога нисам размишљала као ти.

Обожавала сам да ти ноћу шаљем поруке, нарочито онда када си путујући службено по свету спавао по хотелима. Била сам сигурна да тада мислиш само на мене. Покушавајући да узбуркам твоје хормоне, ја сам сагоревала од жеље.

Само си ми једном предложио да се сретнемо. Пристала сам. И одмах сам се покајала. Знала сам да немам снаге да дођем.

Никада ти нисам признала да сам те гледала кроз прозор док си ме узалуд чекао у летњој башти на градском тргу. Уплашила сам се да би ми поновни сусрет променио животни пут који сам себи зацртала. Касније сам те слагала зашто нисам дошла, али ти си највероватније наслућивао прави разлог и ниси био љут. Или си вешто сакрио своју љутњу.

Прећутала сам да сам накнадно прочитала „Страх од летења“ и да сам тек онда схватила твоје понашање. Шева без шлица је пролазност без које се може.

Завођење преко порука, када не делимо заједничке пријатеље, најчешће се претвара у гомилу лажи. Обмана је део виртуелног света. То је скоро нормална комуникација. Да према другима, али не између нас. Искреност је преовладала. Оголела сам душу пред тобом.

Библија каже: „Луд верује у свашта, а паметан пази на своје кораке“.

Интимност без додира коју омогућава електронска пошта никог не обавезује. Када сам се коначно преселила у Беч прекинула сам контакт с тобом. Међутим читала сам и даље твоје поруке и било ми је жао што нећу да ти одговорим на њих. Једноставно, живот иде даље, нисам смела да се заљубим у тебе.

Злокобни људи би ме уништили да се наша опасна веза остварила.

Сада имам жељу да ти признам да си оставио траг у мени. Помогао си ми да схватим неке своје слабости, да превазиђем себе. Ти то сигурно и сам знаш. Довољно си мудар.

Морамо да вежемо појасеве, ускоро ћемо да слетимо. Нећу данас да ти приђем. Мада бих те најрадије зауставила само да ти кажем да сам мајка једног дивног дечака. Наслутио би одмах његово име. Победићу искушење да ти све ово испричам.

Додуше, још памтим твоју имејл адресу…

Валентина

Tina 5 26052013

НЕИСПРИЧАНА МУШКА ПРИЧА

Препознао сам те док смо на Терминалу 1 чекирали карте. Стајала си иза мене у реду. Нисам желео да ти се јавим. Препустио сам случају могућност да опет седимо заједно. Потајно сам се надао томе.

Први сам ушао у авион и сео као некада до прозора с леве стране. Било је мало путника, па сам ишчекивао тебе. Међутим до мене се одмах сместила старија госпођа. Није баш морала.

Лет од Беча до Београда не траје дуго, а ипак довољно дуго да проживим поново оних пар месеци колико смо били у контакту.

Не чудим се што ме данас ниси препознала на аеродрому. Године су учиниле своје. Мада, за разлику од тебе, ја сам се и прилично много променио. Коса је почела да бели, подочњаци су ми порасли… Додуше и ти си се мало убуцила, скратила си косу, стил облачења ти је сасвим другачији.

Било је тада летње време и носила си кратку сукњу и мајицу која скоро да ништа није скривала. Најпре си подигла десно колено тако да ти се сукњица смакла. Погледао сам у твоје ноге без икакве гримасе на лицу. Сваки нормалан мушкарац би пожелео десну руку да ти стави међу бутине. Онда си тражила од мене да погледаш кроз прозор. Нагнула си се тако да су се твоје раскошне груди заљуљале испред мог носа. И опет сам се једва уздржао.

Док нас је стјуардеса служила соком започели смо разговор. Сећаш ли се, питала си ме да ли бурма на мом домалом прсту на десној руци значи да сам ожењен. Насмејао сам се и прокоментарисао да је код појединих народа обичај да се бурма носи на левој руци, па то збуњује младе људе. Онда сам те провокативно питао да ли ћеш да истетовираш бурму на прсту или ћеш и ти да носиш праву бурму.

Твој атрактиван изглед и слободно понашање су ме подсетили на јунакињу романа “Страх од летења“ и шеву без шлица. Питао сам те да ли си читала књигу, иако сам знао да ниси. Зашто би губила драгоцено слободно време.

Видео сам да те баш нервирам. Понашао сам се као да смо на заједничком службеном путу, уздржано, хладно, незаинтересовано. Слетели смо убрзо и вероватно да би ме увредила, на растанку си рекла да ниси упамтила моје име. Ћутке сам ти тутнуо у руку своју визит карту.

Нема потребе да те подсећам на безброј интернет порука које смо разменили следећих месеци.

Када си спремајући последњи испит на факултету запала у кризу, покушао сам саветима да ти помогнем како да не потонеш. Истрајала си и ја сам се заиста обрадовао твојој дипломи.

Једне ноћи си ми послала поруку да бивши дечко жели да обновите везу. Гледано из мушког угла објаснио сам ти зашто то жели. Он се понашао према теби као да си његова робиња. Тада сам био веома љубоморан…

Обожавала си да ми ноћу шаљеш поруке, нарочито онда када сам путујући службено по свету спавао по хотелима. Пријало ми је да тада мислиш само на мене. Покушавао сам да узбуркам твоје хормоне, јер сам сагоревао од жеље за тобом.

Након једног службеног пута, када сам се ненадано раније вратио кући, нисам затекао супругу. Послао сам јој поруку са питањем шта ради, како се осећа, а она ми је одговорила да лежи у нашем кревету и гледа телевизију. Тада сам ти предложио да се сретнемо. Пристала си одмах.

Узалуд сам те чекао у летњој башти на градском тргу. Поновни сусрет би нам вероватно променио животни пут. Добро је што ниси дошла. Касније си ми рекла некакво безвезно оправдање, али сам ја наслућивао прави разлог и нисам био љут на тебе.

Завођење преко порука, када не делимо заједничке пријатеље, најчешће се претвара у гомилу лажи. Обмана је део виртуелног света. То је скоро нормална комуникација. Да према другима, али не између нас. Искреност је преовладала. Оголела си душу у својим порукама.

Библија каже: „Луд верује у свашта, а паметан пази на своје кораке“.

Интимност без додира коју омогућава електронска пошта никог не обавезује. Када си се коначно преселила у Беч прекинула си контакт са мном. Послао сам ти још неколико порука. Ниси ми одговарала. Живот иде даље.

Злокобни људи би те уништили да се наша опасна веза остварила.

Сада имам жељу да ти признам да си оставила траг у мени. Помогла си ми да схватим неке своје слабости, да превазиђем себе. Ти то сигурно и сама знаш. Довољно си мудра.

Морамо да вежемо појасеве, ускоро ћемо да слетимо. Нећу данас да ти приђем. Мада бих те најрадије зауставио само да ти кажем да сада живим потпуно сам, да сам се сав посветио послу, да зарађујем много пара, али да ми оне ништа не значе. Победићу искушење да ти све ово испричам.

Додуше, још памтим твоју имејл адресу и надам се да ћеш да ми се јавиш…

Милан

The League of Extraordinary Gentlemen (2003) - filmstill

Аутор:

Душан Стаменковић

Advertisements

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: