ИНДУСТРИЈАЛИЗАЦИЈА СРБИЈЕ

Karta Cuprija-Senjski rudnik-Ravna reka

Све се чешће чује да је кренула реиндустријализација Србије која је у скоро целе последње три деценије перманентно уништавана. Подстиче се изградња нових фабрика захваљујући страним улагањима. Неопходна инфраструктура се обнавља. Граде се нови путеви и мостови, обнавља се железница. Захуктава се економски опоравак државе.

А како је Србија средином деветнаестог века прерастала из феудалне турске заједнице у модерну Краљевину Србију?

Почело се, наравно, са војном индустријом, односно Тополивницом у Крагујевцу. Основни проблем, неопходна енергија, решен је довозом угља из околине Ћуприје. Воловским запрегама је превожено то црно благо из новооткривеног Сењског мајдана. Тада се Ћуприја територијално простирала од десне обале Велике Мораве источно све до најудаљенијих села која данас припадају касније формираној општини Деспотовац.

Угаљ је откривен 1849. године, а експлоатација је почела 1853. године. Први назив је био „Мајдан Александровац“ по књазу Александру Карађорђевиће. Након промене власти 1860. године рудник је добио назив „Мајдан код Сења“, а нешто доцније „Мајдан Сењски“.

Експлоатација угља из рударских копова у Сењском Руднику проширила се на Равну Реку, Сисевац и Баре. Показало се да је угаљ са Кучајских планина много квалитетнији од угља из Аустроугарске (Врдник на Фрушкој гори) и из удаљене Пољске. Али највећи проблем је био транспорт.

Блатњави путеви су често онемогућавали да се рабаџијским колима изврши неопходан превоз угља. И одмах након што је изграђена железничка пруга Београд – Ниш (1881-1884), кренуло се и у изградњу железничке пруге са узаним колосеком Ћуприја – Сењски Рудник. Дужина ове пруге је била 21,3 км, а период изградње од 1890. године до 12. децембра 1892. године. Године 1907. ова пруга је продужена до Равне Реке и 14. јануара 1908. године је предата у саобраћај.

Рудник у Сисевцу је повезан узаном пругом са Сењским Рудником нешто касније да би се обезбедио редован транспорт угља до фабрике цемента у Поповцу код Параћина.

Након што је угаљ постао доступан свима у Србији, дошло је до наглог развоја индустрије у целој држави. У Поморавским општинама ничу нове фабрике, шећерана, стаклара, штофара, пивара,… и друге.

Историчари треба да дају своју оцену и све о Ћуприји са Сењским Рудником сместе у једну лепу музејску збирку. Можда би тада Ћупричани схватили да су римске ископине поред Велике Мораве само део нечије туђе историје?

Данас је дошло време, након стотину година, да се опет, скоро испочетка, отварају нове фабрике, да се врши реиндустријализација Србије. Додуше, без развоја рудника и обнове железничке пруге даље од Ћуприје.

Јагодина се поноси својим билбордима. Да ли треба комшији да цркне крава? Или је можда сада тренутак стварања МОРАВАГРАД-а?

Аутор:

Душан Стаменковић,

дипломирани саобраћајни инжењер

Admin SRB 1949

Advertisements

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: