ЈАЈЦЕ – ИСТЕКЛО ВРЕМЕ

Знате ли зашто смо више волели комунизам од цркве?

Па зато што нам је комунизам обећавао рај за живота, а црква након живота!

Пре него што би почели мразеви добри домаћини су клали свиње и спремали суво месо и маст да им истрају до Ускрса, а можда и до Ђурђевдана. Било је то време када је у сваком дворишту постојала пушница, јер смо фрижидере и замрзиваче могли само да гледамо у америчким филмовима.

Успут су се правили чварци, кобасице, кавурма и сличне посластице, домаћа икебана, што би отпевао Балашевић.

Тај дан је био прави празник, јер се код деде окупљала цела фамилија. Од раног јутра би се грејала вода у великом казану на огњишту у дну дворишта, тамо где је био и добро чувани казан за печење ракије. Оштрили су се ножеви и рибао се детаљно велики дрвени сто на коме је касапин касније секао месо. Жељно се ишчекивао тренутак клања велике свиње.

Деда је у великом дворишту имао две куће и помоћне зграде у низу. Велика кућа је била до улице која се пружала од моста на Белици код Солун кафане, па је пролазила поред старе јагодинске цркве и продужавала се ка јагодинском гробљу и даље према Винорачи. Одмах иза мале дворишне капије је био бунар за воду, а у продужетку мања кућа изнад подрума (велика кућа није имала подрум). Иза ове мање куће је био пољски нужник, а иза су биле штале, обори, амбари, гараже за фијакер и чезе… Пушница за месо је била смештена код амбара.

Сећам се касапина који је био крупан и снажан. Вешто је баратао ножевима. Након што би на земљи заклао свињу подизао би је да виси. Брзо би је шурио и онда черечио бацавши на велики сто месо. 

Жене су биле задужене да у великом казану топе маст и чварке, као и да перу свињска црева. Мушки посао је био прављење кобасица, кавурме и шваргле, као и печење меса на великом роштиљу. Наравно да се целог дана није грејала само вода, него и ракија.

Мушка деца су тајно мотрила на ујка Буду Шупана пазећи да не оде с неком комшиницом у пољски нужник. Препричавало се како је једне јесени ујка извалио целу бочну страну нужника. Није нам тада било јасно шта су то радили када су извалили два дирека са даскама и скоро срушили кров. А тај нужник је баш био добар, на сандуку је имао модерну даску са поклопцем баш као у становима у зградама.

Мој отац је псовао судбину ујка Буде. Говорио је да су ујка Буду преварили када се женио, јер му нису рекли да млада има срчану ману и да не сме да се замара. Ујка Буда је био висок, наочит, носио је густе бркове, лепо се облачио. Жене су га обожавале, а и он је волео њихово друштво.

Обично је окупљање фамилије било недељом, јер се тога дана није радило. Све суботе су биле радне за ученике, државне службенике и раднички пролетеријат. А због почетка божићног поста бирана је недеља око Аранђеловдана.

После тог фамилијарног празника би уследио државни празник – Дан Републике.

Два, три, четири нерадна дана, све зависно да ли се 29. новембар пада у четвртак или можда у уторак, када би се вршило спајање нерадних дана с недељом.

За ђаке је то био мини одмор од школе. Додуше правог опуштања није ни могло да буде, јер су већ првог дана у школи сви морали да читају свој састав о значењу Дана Рапублике.

Препричавало се и оно што је на свечаним академијама вече уочи државног празника истицано од вредних локалних партијских говорника. У Ћуприји су те свечане академије одржаване у Дому ЈНА који се много година налазио у приземној згради у Курсулиној улици која је неким чудом остала цела и у време бомбардовања 1999. године.

Ђаци су дан уочи државног празника спремали свој програм у сали „Партизана“, некада, а и сада „Соколског дома“. На бини су младе балерине имале свој шоу, а момци су морали да рецитују родољубиву поезију. Родитељи, обавезни гледаоци, аплаудирали су дугачко.

Радовао сам се и ја мини школском распусту, јер је моја мајка тада спремала две „зимске“ торте, једну са румом и другу са путером, сувим грожђем и орасима. Док је мајка жицом мутила јаја, а ја се облизивао поред ње, отац би тихо говорио: „Жену дупе краси, а торту ораси!“ Нисам тада то разумео.

У то време није било као данас печењара, па су сви пекли прасиће, неко на ражњу, неко у рерни, а ко је могао носио је прасе у пекару. Важно је било да кожица буде хрскава и довољно слана.

Наш пекар Буда је имао пуно посла и скупљао је мочу за бурек, подсећења ради Моравке су биле с много масти и мало меса.

Увек сам се питао да ли смо за празник морали да таманимо руску салату из идеолошких разлога или зато што су се до тада краставчићи већ добро укиселили.

И тако некако сви смо се радовали Дану Републике и нерадним данима, јер је пре тога давно био завршен летњи распуст у школи, а нерадни летњи 4. и 7. јули су били већ заборављени.

Децембар месец је следио са посним славама и шарановином. Били су близу Свети Никола и Божић, Дан ЈНА – 22. Децембар и Нова година…

Јајце смо изговарали помало двосмислено.

За све оне који не знају или су заборавили:

Дан Републике био је празник у бившој СФРЈ  који се славио 29. новембра.

Дан Републике је обележавао годишњицу Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу 29. новембра 1943., када су представници партизанског покрета отпора прогласили федерално уређење Југославије и уставотворну скупштину ФНРЈ 29. новембра 1945.

А са распадом СФРЈ, престало се са обележавањем Дана Републике у свим републикама некадашње заједничке државе осим у Србији. Дан Републике остао је званични празник у Савезној Републици Југославији све до 14. новембра 2002, када је укинут одлуком Већа грађана Савезне скупштине СРЈ.

Мршава једнодневна замена за дводневни празник је 11.11. – државни празник у Србији од 2012. године.

Дан капитулације Немачке у Првом светском рату је државни празник у Републици Србији који се обележава 11. новембра. Овај датум подсећа на дан када су, 11. новембра 1918. године у железничком вагону у Компијену, силе Антанте потписале примирје са Немачком и тиме окончале Први светски рат.

Аутор:

Душан Стаменковић