ЈАЈЦЕ – ИСТЕКЛО ВРЕМЕ

Знате ли зашто смо више волели комунизам од цркве?

Па зато што нам је комунизам обећавао рај за живота, а црква након живота!

Пре него што би почели мразеви добри домаћини су клали свиње и спремали суво месо и маст да им истрају до Ускрса, а можда и до Ђурђевдана. Било је то време када је у сваком дворишту постојала пушница, јер смо фрижидере и замрзиваче могли само да гледамо у америчким филмовима.

Успут су се правили чварци, кобасице, кавурма и сличне посластице, домаћа икебана, што би отпевао Балашевић.

Тај дан је био прави празник, јер се код деде окупљала цела фамилија. Од раног јутра би се грејала вода у великом казану на огњишту у дну дворишта, тамо где је био и добро чувани казан за печење ракије. Оштрили су се ножеви и рибао се детаљно дрвени сто на коме је касапин касније секао месо. Жељно се ишчекивао тренутак клања велике свиње…

Обично је то било недељом, јер се тога дана није радило. Све суботе су биле радне за ученике, државне службенике и раднички пролетеријат. А због почетка божићног поста бирана је недеља уочи Аранђеловдана.

После тог фамилијарног празника би уследио државни празник – Дан Републике.

Два, три, четири нерадна дана, све зависно да ли се 29. новембар пада у четвртак или можда у уторак, када би се вршило спајање нерадних дана с недељом.

За ђаке је то био мини одмор од школе. Додуше правог опуштања није ни могло да буде, јер су већ првог дана у школи сви морали да читају свој састав о значењу Дана Рапублике.

Препричавало се и оно што је на свечаним академијама вече уочи државног празника истицано од вредних локалних партијских говорника. У Ћуприји су те свечане академије одржаване у Дому ЈНА који се много година налазио у приземној згради у Курсулиној улици која је неким чудом остала цела у време бомбардовања 1999. године.

Ђаци су дан уочи државног празника спремали свој програм у сали „Партизана“, некада, а и сада „Соколског дома“. На бини су младе балерине имале свој шоу, а момци су морали да рецитују родољубиву поезију. Родитељи, обавезни гледаоци, су аплаудирали дугачко.

Радовао сам се и ја мини школском распусту, јер је моја мајка тада спремала две „зимске“ торте, једну са румом и другу са путером, сувим грожђем и орасима. Док је мајка жицом мутила јаја, а ја се облизивао поред ње, отац би тихо говорио: „Жену дупе краси, а торту ораси!“ Нисам тада то разумео.

У то време није било као данас печењара, па су сви пекли прасиће, неко на ражњу, неко у рерни, а ко је могао носио је прасе у пекару. Важно је било да кожица буде хрскава и довољно слана.

Наш пекар Буда је имао пуно посла и скупљао је мочу за бурек, подсећења ради Моравке су биле с много масти и мало меса.

Увек сам се питао да ли смо за празник морали да таманимо руску салату из идеолошких разлога или зато што су се до тада краставчићи већ добро укиселили.

И тако некако сви смо се радовали Дану Републике и нерадним данима, јер је пре тога давно био завршен летњи распуст у школи, а нерадни летњи 4. и 7. јули су били већ заборављени.

Децембар месец је следио са посним славама и шарановином. Били су близу Свети Никола и Божић, Дан ЈНА – 22. Децембар и Нова година…

Јајце смо изговарали помало двосмислено.

За све оне који не знају или су заборавили:

Дан Републике био је празникзник у бившој СФРЈ  који се славио 29. новембра.

Дан Републике је обележавао годишњицу Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу 29. новембра 1943., када су представници партизанског покрета отпора прогласили федерално уређење Југославије и уставотворну скупштину ФНРЈ 29. новембра 1945.

А са распадом СФРЈ, престало се са обележавањем Дана Републике у свим републикама некадашње заједничке државе осим у Србији. Дан Републике остао је званични празник у Савезној Републици Југославији све до 14. новембра 2002, када је укинут одлуком Већа грађана Савезне скупштине СРЈ.

Мршава једнодневна замена за дводневни празник је 11.11. – државни празник у Србији од 2012. године.

Дан капитулације Немачке у Првом светском рату је државни празник у Републици Србији који се обележава 11. новембра. Овај датум подсећа на дан када су, 11. новембра 1918. године у железничком вагону у Компијену, силе Антанте потписале примирје са Немачком и тиме окончале Први светски рат.

Аутор:

Душан Стаменковић