КАЛИМЕРО

У раној младости је Петар Карађорђевић, касније владар Србије, изучавајући школе у Лондону, са енглеског на српски језик превео филозофско дело „О слободи“ енглеског државника и филозофа Џон Стјуарт Мила. Младост и револуционарност иду руку под руку, па је неправда у Србији под влашћу Обреновића подстакла будућег краља на размишљање о слободи.

Хераклит је говорио да је једино промена непроменљива. Зато будућност мора да буде другачија од данашњице. А можемо ли да разумемо будућност, ако не знамо прошлост? Па ипак то искуство из прошлости нам смета да схватимо време које долази. Оптерећени оним што је било застајемо. Зато је лакше младима да разумеју време које неумитно тече.

Чиповане лична карта, возачка дозвола, пасош, кредитна картица, плаћање на каси у супермаркету преко мобилног телефона, …. јесте практична технологија коју не разумемо, али је користимо. Друштвене мреже твитер, фејсбук, вибер или вајбер,… све нам је то на дохват руке.

Имамо утисак да смо постали много моћни. Живимо у постмодерном друштву, ма шта то значило. У сталном контакту с дигиталном технологијом свет око нас постаје слика, кроз слике сагледавамо стварност. Шта ће нам више речи, довољна је једна слика.

На друштвене мреже окачињемо слике. Слике без речи, слике које говоре саме за себе. А и речи су нам све краће, тек онолико колико их брзо куцамо на мобилном телефону. И када морамо нешто да кажемо, измишљамо сликовит појам који замењује неизговорене реченице.

„Рекао бих ја вођи да кола иду низбрдо. Али забрањен је разговор са шофером.“

„Бистрим политику, пустио сам воду.“

„У демократском друштву дужина ланца је већа.“

Умишљамо да смо важни, да имамо слободу и моћ, да је неправда далеко. Можемо на друштвеним мрежама да пишемо, подржавамо или пљујемо некога. И сви одједном имамо своју истину. Само једна истина више не постоји, имамо мноштво малих истина. Свако немеће своју истину.

Незадовољни смо ако администратор на интернет порталима није објавио баш наш коментар, а све остале коментаре „ботова сендвичара“ је објавио. Онда отварамо свој профил на друштвеним мрежама, објављујемо своје слике и пишемо. Лајкују нас, шаљу нам поруке „пријатељи“ да смо у праву. Оне друге поруке одмах бришемо са свог статуса.

Мислимо да имамо слободу, јер јавно износимо своју истину. Тај који нам је свима дао могућност да износимо своју истину зна да када постоји мноштво истина онда нема истине.Заиста, имамо ли онда слободу?

Када речи немају смисла, када је мудар исто што и наиван, када је умерен исто што и глуп, када је моћ у рукама неколицине који гуше мноштво, да ли постоји слобода? Млади Петар Карађорђевић нам није дао одговор.

Остаје питање: када нема слободе, да ли је то неправда?

Где се изгубио Калимеро?

Аутор:

Душан Стаменковић