КАМИОНЏИЈА СОВА

Не знам како су ме ђаци доживљавали као професора у школи, али сам се трудио да их упутим у све тајне њиховог будућег занимања. Успут сам их упозоравао да живот има неке своје чудне, непредвидљиве путеве. Нисам својим ђацима могао да будем други родитељ, јер нису много млађи од мене, зато бих пре рекао да сам се понашао као старији брат. Наравно, већина од њих је желела да ради у „Велмортрансу“, па су имали додатни респект према мени као свом будућем колеги и једном од директора.

Након почетка распада старе државе, а уједно и пропасти „Велмортранса“, почео сам да радим у министарству силе. Моји некадашњи ђаци су ме сретали и на мом новом радном месту. Веровали су ми и даље, па смо често разговарали о свему што им се догађа.

Из мноштва судбина остала ми је једна упечатљива.

Кршан, висок момак ми је испричао зашто га зову Сова:

„… Упознао сам све путеве који спајају градове око Москве. Опасни су и дању и ноћу. Јуре Руси у новим камионима као да возе авионе. Не заостају за њима ни камиказе у свакојаким џиповима. Хаос у саобраћају. Међутим, није ме страх.

Престао сам да се плашим пре четврт века.

Небојша и ја смо били тада клинци. Одмах после средње школе морали смо да идемо у војску. Онда је био такав закон. Нисмо се бунили, напротив. Била нам је част да будемо војници.

Ех, многима није било до такве части. Спаковали су ствари и побегли преко границе. Нису хтели да чекају војни позив. Можда би смо тако урадили и Небојша и ја, само да су нам наши очеви рекли шта нас све очекује.

Мој отац је живео с другом женом, а мајка ми је била простодушна. Било јој је важно да завршим школу и да одслужим војску. Од њих нисам могао да добијем савет да бежим преко границе. Чуди ме да је Небојши отац дозволио да крене у војску, јер је био општински службеник, па је могао да зна какво је судбоносно време у држави.

Било како било, нас двојица деветнаестогодишњака смо добили војнички задатак да се попнемо на врх силоса и осматрамо шта се догађа унаоколо. Јављали смо командиру све што видимо. Моје име на вези је било „Сова“.

Пуцало се стално. Чули смо и топове и грмљавину тенкова. Авиони су зујали около.

Док смо се пели узаним степеницама ка врху силоса мислили смо да ћемо брзо да завршимо задатак и да ћемо да вечерамо с осталим другарима. Зато нисмо ни понели резерве конзерви и воде. А то би нам ионако био само додатни терет док се пентрамо.

Младост – лудост!

Сада у камиону имам све што ми треба да преживим и нуклеарни рат. Али тада…..

Небојша је много нижи растом од мене. Некако је нежан, песничка душа. Био сам му као старији брат. Осећао сам потребу да се понашам према њему заштитнички.

Спуштала се ноћ и није било више сврхе да будемо на врху силоса и осматрамо. Очекивали смо наређење да се вратимо у јединицу. Били смо и гладни и жедни, а и нека ледена промаја са Дунава је почела да се осећа.

Сово, јави се!

Одазвао сам се.

Останите до даљег на истом месту, не враћајте се. Пут је у прекиду.

Небојша и ја смо заћутали.

Мрак свуда око нас. Повремено би на небу засјала светлећа ракета. Видела би се и понека топовска експлозија. Около се више није чула пушчана паљба. To је могло да значи да је пут у прекиду и да се не враћамо? Да ли смо опкољени?

Док возим камион руским путевима замишљам своје дете и жену код куће у Ћуприји. Обрадоваће се гомили поклона које ћу да им донесем. Бићу пар дана с њима, па опет на дуг пут. Да ли је то време довољно да ме моје дете запамти до следећег доласка? Докле ћу овако да се ломатам по туђини само зато што код куће нема посла и за мене?

Овде ме камионџије знају као Сову. Једини ја смем да возим сваке ноћи. Није ме страх. Мисле да сам другачији од њих, али не знају прави разлог зашто сам такав. Зашто сам ја Сова.

Небојша и ја смо остали неколико дана и ноћи на врху силоса. Притајили смо се да нас непријатељ не открије. Ћутали смо, али смо били спремни да пуцамо на сваког ко би покушао да се попне на врх силоса. Или они или ми!

Страх нам је разарао мозак.

Слушали смо како раговарају испод силоса. Непријатељи смо, а говоримо истим језиком. Псујемо на исти начин. Разумемо се, а не разумемо се.

Небојша је почео стално да плаче. Само су му сузе ишле низ образе, без јецаја. Па ми смо ипак само обични клинци. Клинци у војничкој униформи.

Време је стало, иако су се смењивали дани и ноћи.

Било је рано јутро када се зачула велика пуцњава около силоса. Наши нас нису заборавили. Дошли су да нас избаве из окружења. Спашени смо. Тела наша су спашена, али душе нису.

Ето, већ четврт века не спавам. Лакше ми је да возим ноћу. Сада сам Сова.

Док ја шоферирам, Небојша се пентра по планинским врховима. Ваљда замишља да је на врху силоса…“

Можда нисам упамтио сваку реч коју ми је мој ђак испричао, можда сам понешто и изменио. Године чине своје, па заборављам детаље. Надам се да Сова и Небојша неће ништа да ми замере.

Аутор:

Душан Стаменковић