НЕСУЂЕНО КУМСТВО

Кажу да је Рај на земљи у средишту Србије. Таласаста Шумадија, равно Поморавље, блага клима, родна земља…. Сокови од грожђа и шљива су прави нектар. Свега има. Можда због тога наваљују на Србију и са Истока и са Запада.

Народ је широкогруд. И када су зла времена прима избеглице. Свеједно одакле. Беже овамо Срби, али и Словенци, Чеси, Руси, … сви које нека мука натера.

Гимназијски матурант Друге мушке гимназије у Београду је уочи Другог светског рата због слабе оцене из немачког језика напустио Београд и дошао у Ћуприју код свог старијег брата геометра који је тренутно радио у Исакову. Братска љубав је била јака, јер су били сирочићи због зла оног претходног Великог рата.

Бринући се за недореченог матуранта старији брат је одлучио да га да на фотографски занат пошто је показивао смисао за лепим цртањем и сликањем. Где на друго место, него у Фото „ЗРАК“ код Ђоке фотографа.

Рат к`о рат, младост к`о свака младост. Љубав се сама рађа. Београдски матурант се заљубио. Годину дана касније, тачније 1944. године добио је мајсторско писмо и отворио фотографску радњу у главној улици.

Убрзо је дошла јесен и ослобођење од Немаца.

Док је несвршени матурант учио фотографски занат један други млади човек је ратовао. Отац Ранислав, који је био радник, омогућио му је да изучи графички занат.

Млад и бунтован одмах се прикључио револуционарном радничком покрету. Након почетка окупације одметнуо се у шуму. Изабрао је партизанску страну.

Као првоборац, за разлику од неких који су из Поморавља отишли с Титом у Босну, он је остао у Србији. Пет пута је рањаван. Због своје храбрости био је неприкосновени вођа – командант.

Једна од његових првих акција 1941. године је био напад на Мијатовац и паљење архива, као и демонтирање моторног млина који је био у власништву фолксдојчера Карла Ферлогера.

Почетком 1941. године Карло Ферлогер власник биоскопа „Занатски дом”, тада још неоткривен нацистички шпијун и злогласни крволок, почео је у свом биоскопу да приказује и совјетске филмове. Наравно, то је чинио плански и у намери да према посети открије комунисте и скојевце. То му је чак делимично и успело приликом приказивања филма „Василиса Прекрасиа”. Наиме, Карло је стајао на улазиим вратима и сваком омладинцу и омладинки, као и осталима на које је сумњао да су у покрету, говорио: „Идите горе на балкон, тамо су ваши”. Скојевци су наивно наседали овој провокацији и скоро сви су били горе на балкону тако да је Карло имао јасну слику.

И биоскоп „Занатски Дом“ је на чудесан начин спојио фотографа и партизанског команданта. Биоскоп је након одласка фашиста претворен у затвор.

Одмах по ослобођењу комунисти су почели са хапшењем, увек се говорило, виђенијих грађана, али углавном су то били трговци и занатлије. Међу њима био је и тек стасали фотограф.

Биоскоп је био пренатрпан, унутра је било мрачно и загушљиво, страх се осећао у ваздуху… Родбина је покушавала да преко стражара достави мало хране, одеће, ћебад… надајући се да ће пустити затворенике.

Затвореници у страху, свакога дана чекају зору. У зору се прво чује хармоника, неко почиње да свира. Онда улазе млади, нови титови мајори… капетани… генерали… господари живота и смрти. Хармоника се више не чује, и у насталој тишини почиње прозивка. У полумраку. А затим настаје комешање, вика и затвореника и стражара, понеко почиње и да јеца. Одводе их.

Преко дана доводе друге.

Вереница младог фотографа није затварала радњу. Надала се брзом повратку свог вољеног. Неука је била, али се трудила да не одбије ниједну муштерију. Да би и она почела да слика, морала је претходно да убаци филм у апарат. Пошто није била вешта отишла је пред затвор да некако дотури фотоапарат да јој вереник убаци филм. Чекала је када је наишао један војник. Позвала га је ненаметљиво.

Разговор је текао овако:

„Друже, можеш ли да додаш овај апарат једном затворенику.? Није ништа урадио. Не знам зашто је у затвору“.

Он је погледа и пита:

„А чија си ти?“

Била је сироче, без оца, па је рекла: „Ђоке Милошевића, брат ми је.“

Шта је војник чуо, остала је тајна, углавном он каже

„А…Милошевића? А шта ти је затвореник?

„Вереник, али пази молим те да те не види Џуџа.“

Војник се насмеје, уштине је за образ и каже:

„Ништа не брини другарице, ја сам Џуџа. Како ти се зове вереник? Иди кући, ако ништа није урадио доћи ће, али ја хоћу да вам будем кум.“

И тако је млади фотограф Дедић изашао на слободу. Није га Џуџа венчао, али је он зато кумовао Џуџиној сестри.

Судбине су непредвидиве.

Џуџа, штампарски радник, Првоборац, први командант 19. Српске бригаде, народни херој, пуковник, трагично је завршио живот у 36. години живота.

Фотограф Дедић је наставио да ради у својој радњи, добио је кћерку и сина, сви су га ценили као поштеног човека. Вратио се у Београд са породицом.

Аутор:

Душан Стаменковић