БАРЕЉЕФ

У центру Ћуприје, у парку поред основне школе и зграде републичког пензионог фонда, постоји интересантно вајарско дело поред кога свакодневно пролазе ђаци и сви они који морају да остваре нека права из здравственог или пензионог осигурања.  Тек по неки појединац зна какво је то спомен обележје.
Прво масовно стрељање родољуба у Србији извршено је испред зида основне школе „Ђура Јакшић“ у Ћуприји је 26.09.1941. године. Ту су трагично завршили своје животе углавном присилно мобилисани сељаци из села у општинама Параћин и Ћуприја, родољубиви грађани предвођени параћинским краљевим официром и младим члановима Комунистичке партије Југославије.

Средином септембра месеца 1941. године у тек формираној Параћинско-ћупријској партизанској чети је донета сулуда одлука о потпуној мобилизацији становништва у борби против Немаца. Циљ командира чете је био да се већ 30. септембра изврши напад на окупирани Параћин и његово ослобађање. Наравно, била је то кобна грешка.
У долини реке Грзе дошло је до сукоба између локалних сељака и дела партизанске јединице. Незадовољни принудном партизанском мобилизацијом мештани из околних села разоружали су групу устаника и предали их немачким војницима у селу Извор. Сви заробљени партизани су спроведени у Ћуприју у којој се налазила немачка војна команда. Дан касније су Немци извршили јавно стрељање заробљеника чија су тела обесили у центру Ћуприје, поред реке Раванице, где је тада била пијаца, а данас је градски парк.

О разбијању Одреда као и о догађајима који су му претходили, Живка Дамњановић МАЛА каже следеће: „Враћам се из акције и затичем командира. Одлука са саветовања командира: сви командири постају команданти и сместа прићи општој мобилизацији. Ко се не одазове мобилизацији, да се стреља, кућа да му се запали и имање конфискује. Мобилизацију извршити до 28. септембра, а 29. општи устанак. Ми тада нападамо Параћин…“

Посебно је значајна оцена са терена, из тадашњег угла и тренутка: извештај Петра Стамболића (његов илегални псеудоним био је „Бошњак” или само скраћено „Б”): „Случај Параћинско-ћупријске чете који има последице тешке по нашу партизанску борбу у читавом Поморављу, па и источној Србији, испитивао сам заједно са другом Старим. Одржали смо два ћелијска састанка, разговарали смо са партизанима усмено и писмено, саслушавао и командира и заменика политикома, другарицу Малу, и најзад продискутовали о погрешкама штаба и ћелије, које су довеле до свега…“

На месту где је извршено стрељање постоји барељеф као спомен обележје.
Професор – вајар Милорад Мића Митровић је успео да на барељефу прикаже патњу и бунт родољуба без идеолошких (комунистичких) обележја.

Вајар Милорад Митровић је рођен у Ћуприји 14.09.1928. године. Детињство је провео уз оца Светислава (железничар), мајку Милицу (домаћица) и уз старије сестре Наду и Веру. У Ћуприји је завршио гимназију (1943-1947), а у Београду вајарство на Академији ликовних уметности (1948-1953). Након одслужења војног рока (1953) био је професор у ћупријској гимназији (1954-1979), а затим директор 12. Гимназије у Београду (1979-1988). Као пензионер ваја у Ћуприји од 1988. године. Преминуо је 2020. године и сахрањен је на ћупријском гробљу.

Сестра Верица испред Гимназије у Ћуприји приликом прославе 60 година од матуре (прва с лева):

Мићу уметника памте многе генерације ћупријских гимназијалаца.

Аутор: Душан Стаменковић