Испред зида основне школе „Ђура Јакшић“ у Ћуприји је 26.09.1941. године извршено прво масовно стрељање родољуба у Србији. Били су то мобилисани сељаци из села у општинама Параћин и Ћуприја и напредни грађани предвођени младим члановима Комунистичке партије Југославије.
Средином септембра месеца 1941. године у Параћинско-ћупријској партизанској чети је донета одлука о потпуној мобилизацији становништва у борби против Немаца. Циљ је био да се већ 30. септембра изврши напад на Параћин и његово ослобађање. Наравно, била је то велика грешка. У долини реке Грзе дошло је до сукоба између сељака и дела партизанске јединице након чега су партизани заробљени и спроведени у Ћуприју. Дан касније су Немци извршили стрељање заробљених чија су тела обесили у центру Ћуприје, поред реке Раванице, где је тада била пијаца, а данас је градски парк.
О разбијању Одреда као и о догаћајима који су му претходили, Живка Дамњановић МАЛА каже следеће: „Враћам се из акције и затичем командира. Одлука са саветовања командира: сви командири постају команданти и сместа прићи општој мобилизацији. Ко се не одазове мобилизацији, да се стреља, кућа да му се запали и имање конфискује. Мобилизацију извршити до 28. септембра, а 29. општи устанак. Ми тада нападамо Параћин…“
Посебно је значајна оцена са терена, из тадашњег угла и тренутка: извештај Петра Стамболића (његов илегални псеудоним био је „Бошњак” или само скраћено „Б”): „Случај Параћинско-ћупријске чете који има последице тешке по нашу партизанску борбу у читавом Поморављу, па и источној Србији, испитивао сам заједно са другом Старим. Одржали смо два ћелијска састанка, разговарали смо са партизанима усмено и писмено, саслушавао и командира и заменика политикома, другарицу Малу, и најзад продискутовали о погрешкама штаба и ћелије, које су довеле до свега…“
Професор – вајар Милорад Мића Митровић је успео да на барељефу прикаже патњу и бунт родољуба без идеолошких обележја.
Вајар Милорад Митровић је рођен у Ћуприји 14.09.1928. године. Детињство је провео уз оца Светислава (железничар), мајку Милицу (домаћица) и уз старије сестре Наду и Веру. У Ћуприји је завршио гимназију (1943-1947), а у Београду вајарство на Академији ликовних уметности (1948-1953). Након одслужења војног рока (1953) био је професор у ћупријској гимназији (1954-1979), а затим директор 12. Гимназије у Београду (1979-1988). Као пензионер ваја у Ћуприји од 1988. године.
Сестра Верица испред Гимназије у Ћуприји приликом прославе 60 година од матуре (прва с лева):
Памте га генерације ћупријских гимназијалаца.
Аутор: Душан Стаменковић
Оставите коментар: