ЋУПРИЈСКИ БЛЕЈАЧИ

Мало, мало, па рикне неки лав.

Не знам зашто летње „баште“ кафића морају да заузимају већину тротоара, остављајући само узани пролаз за пешаке намернике. Свуда је тако, у сваком месту које жели да буде град. Онда гледате како мајке и баке с децом у колицима морају да праве слалом поред столица које је неко оставио далеко од стола. Нико да им помогне. Иако оне мисле да сви буље у њих и њихова колица, ипак остају непримећене.

Мушкарци који од јутра до сутра седе у кафићу гледају у своје мобилне телефоне, по неко истовремено и прича у два телефона. Поједини гледају у велики телевизор на зиду пратећи резултате клађења. Точено пиво им се греје на столовима. Само момци са упадљивим тетоважама се осврћу око себе не би ли видели како им се пролазници диве.

Девојке седе заједно заваљене, а телефони су им постављени на столу, све лепши од лепшег. Наочаре за сунце им служе да сакрију свој поглед. Тек по нека нешто прозбори сама за себе, јер и не очекује да је пријатељице слушају.

Нема очекиваног кибицовања, јер су момци и девојке два различита света. Они су у тренеркама, а оне у фирмираним шорцевима. Момци су пустили стомачиће, па их још и истичу тако што су мајце увукли у доњи део тренерке. А девојке су све исте, и оне мршаве и оне дебеле и оне са телом богиње лепоте.

Сатима тако седе у летњим баштама кафића и блеје. Као обављају важне разговоре.

Идући даље главном улицом сваког провинцијског града, па и Ћуприје, наилази се на низ радњи, продавница гардеробе и свакојаких потребних и непотребних ствари. Испред улаза у радњу су хоклице са шољицама кафе и пикслом. Продавачице су младе и лепе, дотеране, са лепршавом косом или косом стегнутом гумицом. Причају између себе, али за сваку евентуалност телефон им је у руци. Скоро да и не примећују пролазнике.

Добро је, за разлику од старих продавница са дугачким дрвеним пултом и времешним продавачицама мрзовољног изгледа, у пози као да доје тезгу, ове данашње су све младе и лепе.

Од некадашњег корзоа остала је само група маторих мрсомуда који стоје на углу и ваздан паламуде – њих је најбоље описати уличним речником. Ништа њима не може да промакне, све виде, све чују, знају за сва догађања у учмалом граду.

Градски парк има клупе које су окренуте ка улици. А и зашто би клупе биле окренуте ка зеленилу? Они што седе на клупама нису уморни путници који су само мало застали да одморе ноге. То су стални корисници клупа. Свако од њих тачно зна који део клупе коме припада. Сатима они тако седе и гладају према улици. Виде сваки ауто, виде сваког пролазника. Седе и ћуте. По неко нешто промрмља, али се дискусија не развија. Када им неко у пролазу каже „Здраво, лавови!“, они се наљуте. Разумеју да су лавови само зато што повремено један од њих рикне уступајући место на клупи следећем лаву.

И тако је топло време измамило све блејаче на улицу. Они срећници који су запослени, једва чекају да оду кући и стропоштају се у кревет. А блејачима остаје да гледају у небо, да им црни облаци не покваре уживање.