ЋУПРИЈСКИ ПОЧАСНИ КОНЗУЛИ

 

Gimnazija 1909

Од колевке, па до гроба, најлепше је ђачко доба, понављају у себи стих некадашњи ћупријски матуранти приликом мајских сусрета поред Велике Мораве.

Мај месец важи као најлепши месец у години. Природа је оживела, баште у ћупријским двориштима се шарене, на бандерама у главним улицама су саксије са разнобојним цвећем… и људи су некако веселији, осмех на лицу им се чешће види. Радују се и клинци и клинцезе, јер им се завршава школска година.

Оматорели матуранти жељно ишчекују сусрет генерације последње суботе у мају. Сваке пете године долазе из белог света у малену Ћуприју. У све мању и мању Ћуприју. Некада је у три средње школе у Ћуприји сваке године матурирало по око три стотине ђака, а данас је у првом разреду свих основних школа само око 150 првака. Податак који све казује.

Долазе некадашњи враголани из Шведске, Швајцарске, Америке, … из Краљева, Ниша, Београда, Новог Сада… из Скорице, Крупаје, Сењског Рудника, Трешњевице, …. из Параћина и Јагодине. Мушкарци су додали неко кило и изгубили мало косе или су пустили браде. Тинејџерке су се пролепшале, имају више шарма, додуше и више шминке. Понеки се после много година одсуствовања једва препознају.

Сви су добро расположени, а то је најважније.

После првих пољубаца испред старе школе, улазе у своје учионице и подсећају се безбрижног детињства. Ако им је разредни старешина још жив, онда се поведе разговор и о другим наставницима. Следи фотографисање у школском дворишту, па одлазак у кафану на дружење до касно у ноћ. Кренули би као некада у зору и на врућ бурек, али се пекаре више не отварају у пет сати.

У недељу ујутру нема више чаролије детињства. Сабирају се утисци, и они лепи и они ружни. Свако се враћа у стварност.

Полази се на пут у Шведску, Швајцарску, Америку, … у Краљево, Ниш, Београд, Нови Сад… у Скорицу, Крупају, Сењски Рудник, Трешњевицу, …. Носе се успомене из Ћуприје,  лепе и ружне.

Лепе успомене су емоције доживљене са својим старим друштвом.

Ружне успомене су слике опустелог града, поломљених корпи за отпатке поред Велике Мораве, руинираних фасада старих зграда у главној улици, напуштеног Дома ЈНА у коме су некада сви славили своје матурско вече.

Нико у свом пртљагу не носи ћупријске сувенире. Можда тих сувенира и има негде, али нису били доступни.

Носи се у себи осећај горчине одбачености од града младости.

Долазећи у Ћуприју појединци су киптели од жеље да покажу како су професионално успели у животу, како могу да помогну својој Ћуприји… Очекивали су да им неко каже какви проблеми муче Ћупричане, какви су планови развоја града, шта се жели да они ураде за град своје младости.

И опет ће последње суботе у мају месецу кроз пет година да се врате из Шведске, Швајцарске, Америке, … из Краљева, Ниша, Београда, Новог Сада… из Скорице, Крупаје, Сењског Рудника, Трешњевице, …. из Параћина и Јагодине… са жељом да буду почасни конзули Ћуприје.

Advertisements

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: