У феудалној Србији Турци нису бринули о изградњи путева и железнице. Полако су у већем делу 19. века препуштали територију и власт младој држави. Најпре кнез, а од 1882. године краљ, Милан Обреновић је визионарски започео индустријализацију Србије.
Тополивница у Крагујевцу и Сењски мајдан угља су били зачетници нове ере развоја Србије. Воловским запрегама је превожен угаљ из данашњег Сењског Рудника у Крагујевац. Када падне кише и ливаде се претворе у каљуге путовање је знало да се продужи у недоглед. Било је јасно да римски путеви стари скоро два миленијума треба да добију замену.
У свету је проналазак парне локомотиве био прекретница у развоју железнице. Није Србија заостајала за Европом. Траса пруге нормалног колосека између Београда и Ниша – дужине око 250 километара са много тунела и мостова, је изграђена уз помоћ штапа и канапа само за три године, и већ 1884. године кренули су први возови кроз Ћуприју. Најскупљи објекат је био гвоздени мост преко Велике Мораве.
Почетком овог века створили су се услови да се стара ћуприја замени новим мостом са двоколосечном пругом. Тако је 2006. године направљен пројекат брзе пруге Гиље-Параћин и изградња је започета одмах након тога. Због бакротства „Алпине“ из Аустрије, нови мост је пуштен у саобраћај скоро десет година после почетка пројектовања.
Стари гвоздени железнички мост између Остриковца и Ћуприје је већ у октобру 2015. године остао без железничких шина. Данас је конструкција моста потпуно огољена, више ни пешаци не могу да га користе. Пропадање ове ћуприје је неминовно.
А да ли је баш морало да буде тако?
Било је довољно времена од далеке 2006. године да се утврди потреба претварања железничког у друмски мост.
У данашњем реду вожње из Ћуприје ка старој железничкој станици у Београду иде само један воз дневно. Остали возови пролазе поред Ћуприје не смањујући брзину од 120 километара на сат.
И као што се нисмо потрудили да имамо железничку станицу на новој траси пруге, а гле апсурда село Мијатовац има, тако пропуштамо и прилику да прекоморавска села Јовац, Дворицу и Остриковац вежемо друмским путем за седиште општине. Становници ових шумадијских села сада имају краћи пут до Јагодине, него ли до Ћуприје.
Птица злослутница указује на центар града, на запуштене зграде Дома ЈНА, Модне куће 22. Децембар, Робне куће Меркатор, Синђелића, …. а за три године и зграде из 19. века у којој више неће да буде жагора основаца.
Можемо ли да предвиђамо будућност или увек морамо да чекамо скрштених руку да нам се догоди нешто „непредвиђено“?
Мора ли пропадање железничке ћуприје да буде најава пропадања Ћуприје?
Не знам одговор, а ви, знате ли га ви?
Аутор:
Душан Стаменковић
Дипломирани саобраћајни инжењер
Душан Стаменковић 
Jedini čovek koji je ostavio nešto vidljivo je moj pokojni školski drug dr.Ljuba Marić.Bez obzira na sve izmišljene i istinite priče o njemu i njegovom radu iza njega je ostala Visoka medicinska škola kao spomenik jednom upornom čoveku da ovaj grad ima jednu takvu školu.Ta škola bi trbalo da nosi njegovo ime,jer on to zaslužuje.A mnogo onih drugih koji su sedeli u fotelji predsednika opštine,a nisu hteli ili umeli da urade nešto korisno za ovaj grad treba baciti u zaborav.Nažalost Ćuprija nije imala tu sreću da ima još više dr.Ljubomira.Da ga DOS nije smenio naš Medicinski centar bi sada,umesto što je Opšta bolnica,bio bi Klinički centar.Da li se neko seća koga su prvo smenili opštinski čelnici posle 5.oktobra???? Direktora dečijih vrtića Kostu Bireševa samo zato što je bio član SPS a.Mislim da u to vreme Ćuprija nije imala poštenijeg i odgovornijeg direktora .Što znači da sve dok ovaj grad vode političko privatni interesi,a ne ljubav prema njemu propadaćemo istim tempom kao i do sada.Ljubav je jedini pokretač da se u nečemu uspe.Spomenik ravnodušnosti i nebrige za grad su :Fabrika šećera,Štamparija Mladost,Kolonija fabrike šećera i mnogo drugih zgrada.Umesto da gradimo mi samo razgrađujemo.
Свиђа ми сеLiked by 1 person