ПРЕТКОМУНИСТИЧКА ЋУПРИЈА

Победници пишу историју, бар се тако каже, па је сада лако паметовати о прошлим временима. Малобројни су људи којима је познато да је у Ћуприји прва партијска ћелија Комунистичке партије Југославије настала тек давне 1938. године.

Није се Ћуприја развијала у време Тита, као што су се нагло развили неки други градови. Можда зато што у Ћуприји комуниста није било више од оних „других“.

Било како било, са данашње временске удаљености, следи да је Ћуприја била релативно најразвијена у време Краљевине Југославије. Имала је добро организован грађански живот, поред фабрике шећера у којој је радило сезонски око 1.300 радника, развијало се занатство и трговина. У то време су Сењски Рудник и Равна Река административно припадали Ћуприји. Железничка станица и ложионица су имале значајан број радника. Гарнизон са артиљеријском школом, болница, државна администрација, гимназија и друге школе, давале су посебан подстрек развоју Ћуприје.

Ћупричани са комунистичким идејама јавно су почели да иступају одмах на почетку двадесетог века. Посебно су били активни непосредно након завршетка Првог светског рата, али не дуго, јер је већ 1921. године престало да постоји организовано деловање. Рудари и железничари су тада имали тешке услове рада и лако су подржавали комунистичке идеје очекујући бољитак пре свега за себе.

Јосип Броз Тито је 1937. године дошао на чело КПЈ и паралелно са радом у комунистичкој партији, реорганизовао је класни синдикални живот у Краљевини Југославији. Те исте године су ћупријски графичари направили прву синдикалну подружницу у Ћуприји.

У то време су најчешћи облик рада и састајања организованих радника били заједнички излети у ближу околину Ћуприје.

Наравно, синдикати нису били јединствени, било је левичарских (УРС), али и крајње десничарских (ЈУГОРАС).

Грађанство у Ћуприји је било наклоњено савезницима из Првог светског рата, Енглезима и Французима. Најистакнутији политичари и индустријалци тог времена из Ћуприје, Параћина и Јагодине основали су Ротари клуб са седиштем у Ћуприји. Чланови клуба су били из свих професија, од лекара и банкара, до адвоката и фабричких радника.

Мање утицајна група политичара се окупљала око Француског елитног клуба у коме су били пре свега Солунски борци и други мештани који су се школовали у Француској.

Иако је у Масонској организацији било више виђенијих људи из Поморавља, није постојало удружење у форми масонске ложе. Антоније Шокарац је био у Ложи „Побратим“ од 1922. године. Добривоје Бранковић је од 1928. године био у Ложи „Шумадија“, у којој су били и Јован-Ивко Драшковић од 1932. године, као и Милан Стевановић од 1933. године. Погрешно се прича о неким другим виђенијим људима да су били Масони, као и да је у Ћуприји постојао Венчић „Поморавље“ који је постао део ВЛЈ.

Хумано-кафанско удружење „ЏБУН“, са местом окупљања у кафани „Дарданели“, било је по идејама блиско масонској организацији. Групу су сачињавали банкари, занатлије и трговци.

Најмалобројнија, али зато не и најмање утицајна, била је група Љотићеваца. За разлику од Ротаријанаца, Масона и Џбуноваца, који су престали да се окупљају уочи доласка Хитлерове војске у Ћуприју, Љотићевци су наставили рад и у време окупације државе од стране Немаца.

У периоду између Првог и Другог светског рата у Ћуприји је основано више грађанских удружења и спортских и културних друштава.

Пре 6. јануара 1929. године у Ћуприји су постојала ова удружења:

• Трговачка омладина,
• Женска подружница (са женском радничком школом),
• Друштво „Кнегиња Љубица”,
• Удружење занатлија,
• Певачко црквено друштво „Морава”,
• Ловачко друштво „Морава”,
• Раванички срески одбор Црвеног крста,
• Месна задруга за пољопривредни кредит,
• Индустријска ватрогасна чета Фабрике шећера,
• Соколско друштво,
• Стег скаута.

После 6. јануара основана су следећа удружења:

• Удружење трговаца,
• Окружни одбор занатлија,
• Задруга државних службеника за набавку кредита,
• Шах клуб,
• Лига против туберкулозе,
• Учитељско удружење,
• Занатлијска задруга,
• Удружење резервних официра,
• Одбор за подизање споменика палим на Иванковцу,
• Јадранска стража,
• Подружнпца општег радничко-намештеничког синдиката,
• Аеро-клуб,
• Друштво за улепшавање вароши,
• Народна одбрана,
• Удружење носилаца Албанске споменице,
• Коло јахача (обновљено 1931.),
• Стрељачка дружина,
• Чехословачка беседа,
• Удружење железничара и бродараца,
• Стручно удружење возно-маневарског особља,
• Ротари клуб,
• Руски одсек Црвеног крста,
• Руски одсек Соколског друштва,
• Хумано друштво „Џбун”.

Нешто активнији у своме раду били су Чеси, како у Чехословачкој беседи, тако и у Соколском друштву.

Интересантно је да је у Ћуприју у раздобљу од 1922. до 1924. године дошло преко 170 Руса — избеглица. Формирали су једну од највећих колонија у унутрашњости Краљевине Југославије. То су били претежно официри Царске војске. У Ћуприји су се сви били запослили, највећим делом као наставници математике, француског и латинског језика, а радили су и у Фабрици шећера.

Било како било, након доласка Тита на власт, а нарочито након укидања Среског народног одбора и стварања општине Ћуприја 1955. године са само седам катастарских општина, без Сењског Рудника, Равне Реке, Жидиља, Стубице и Трешњевице, Ћуприја није напредовала као остали градови. Зашто је то тако, рећи ће у догледно време историчари.

„У свјетлости великих хисторијских тековина остварених у току четворогодишње револуционарне борбе може се лакше сагледати и улога и значај наше Комунистичке партије, без које, разумије се, тих тековина не би ни било. Али овакав развитак био је хисторијски предодређен. У часу кад су затајиле све водеће снаге буржоаског друштва и све њихове партије, у најсудбоноснијим годинама наше новије хисторије, на хисторијску позорницу дошла је Комунистичка партија, једина до краја демократска и до краја народна, једина општејугословенска партија, која је била способна да преузме политичко вођство наших народа и да им укаже на пут којим треба ићи. Тај пут био је пун борбе, али борбе у којој ће бити сигурно остварене тежње народа. И, данас ми видимо да су те тежње осгварене, народи наше земље већ уживају плодове те борбе, која је створила услове за велику перспективу срећне будућности и данашњих и будућих генерација.“

Из реферата друга Тита на свечаној седници ЦК СКЈ поводом 40-то годишњице оснивања и рада КПЈ, 19. 04. 1959. године у Београду.