НАШЕ ЗАБЛУДЕ

Димитрије Пантић је рекао: Ево вам паре, само паре, зинуло вам дупе за паре!

Николу Симића смо гледали у време пред распад Титове Југославије. Гледали смо га и слатко се забављали не слутећи шта ће да се догоди с нама.

Свакодневно смо слушали како нам смета социјализам да постанемо и ми капиталисти, да будемо власници виле на мору и макар чамца, ако не и јахте.

А зашто да не?

У Крагујевцу смо годишње производили 200.000 аутомобила, од којих смо 80.000 извозили у далеку Америку. Лако смо добијали банкарске кредите и могли смо да летујемо где желимо. Летели смо авионом у Рим да купимо кожне чизмице и ташне…

Велики Вођа нас је убеђивао да нико не сме да нас бије!

На путу од самоуправљања до капитализма, ка нашем много жељеном благостању, испречиле су нам се комшије које су за себе тражиле већу аутономију. Ми смо им све оспоравали тврдећи да они нас угњетавају и да су шовинисти.

Да ли Југославију треба поделити у складу са постојећим административним републичким границама или по етничким границама? Свуда у свету где има макар једног Србина, треба да буде Велика Србија? Или бар да буде од Карлобага до Вировитице?

И кад се браћа посвађају, онда могу и да се потуку!

Словенац Винко Хафнер се дрзнуо да покаже Великом Вођи уздигнут прст. И то усред Београда, у прелепом „САВА ЦЕНТРУ“, на комунистичком конгресу који је био последњи.

Наљутио се Велики Вођа и рекао нам је да уведемо економске и свакојаке друге санкције Републици Словенији и Словенцима!

Рада Ламбада, председница Социјалистичког савеза радног народа Србије, је добила задатак од Великог Вође да спроведе његово наређење. И шта смо друго могли да радимо, него да казнимо непослушне, својеглаве Словенце.

Некако у то време службено сам боравио у Рековцу. На крају радног дела кренули смо на пословни ручак, обичан пословни ручак, не као у „Тесној кожи“ код Шојића. Током разговора сам добио на поклом домаћу ракију. Била је у лепо обликованој флаши, спакованој у картонској кутији. Прочитао сам етикету на којој је писало „СЛОВИН“. Зачудио сам се како је то домаћа ракија, а није словеначка? Одговор је био лак – ракија је из Белушића, направљена је од Левачке шљиве без коштице и кожице, провидна као вода, да не заболи глава од ње. А флаша је из Параћина, етикета и картонска амбалажа из Ћуприје, све домаће. Додуше, они тамо из Љубљане су је упаковали и вратили у Рековац. Наравно, нису то урадили џабе.

И како да ми напакостимо Словенцима? Како да задовољимо Великог Вођу?

Рада Ламбада је било као Бич Божји.

Повезани нераскидивим привредним везама са осталим Социјалистичким Републикама нисмо знали шта да радимо. У Привредној комори смо иницирали састанак са представником државе Србије, професором Оскаром Ковачем. Окупили смо се у Крагујевцу, у Дому самоуправљача, у сали са ромбоидним столом. Директор цементаре у Поповцу, директор Индустрије каблова Јагодина, ја из Ћуприје, директори Заставе из Крагујевца и многи други.

Састанак је трајао целе вечери.

Професор Оскар Ковач нас је пажљиво слушао и све бележио.

Крагујевчани су представили проблем у производњи 200.000 аутомобила на годишњем нивоу, за које је требало 200.000 алтернатора из Крања. Нема фабрике у свету која би могла да замени фабрику у Словенији. Лако је да ми казнимо раднике у Крању, њих 200 ће да изгуби посао. Али казнићемо и сами себе, престаћемо да производимо аутомобиле. У Србији ће да изгубе посао радници који производе моторе у Београду, точкове и бранике у Војводини, седишта у Белушићу… У истом оном Белушићу који производи и ракију.

Ако се не производе алтернатори, онда неће бити потребе ни за лак жицом из Јагодине, за бакром из Бора…

Крајњи резултат је – без посла остаће 200 радника у Словенији и 200.000 радника у Србији!

Професор Оскар Ковач је само тихо климао главом, па је на крају састанка рекао да ће све да пренесе Шефу, тако је он звао Великог Вођу.

Долазак капитализма у Србији је слављен као највећи празник. Сиротиња је веровала да више неће да буде сиромаштва. Припадници средњег, грађанског друштвеног слоја су маштали да ће да живе као милионери. Они обавештенији су паковали кофере за пут тамо где ће да их греје неко туђе (европско) сунце.

Национализам и шовинизам су победили.

Рушене су Титове бисте и ломљене слике које су красиле зидове сваке канцеларије, сваке учионоце, сваке радничке мензе. Избацивали су људи Титове слике и из својих спаваћих соба. Тито је био крив за све!

Српске санкције Словенији су реализоване! А после су уследиле и санкције и раскид сваког пословног уговора са фирмама из Хрватске, Босне…

Онда је Србија добила санкције целог света. Била је то 1992. године шеста по реду резолуција Савета безбедности Уједињених нација. Нико се није успротивио, нико није ставио вето на њу, чак ни баћушке Руси!

Веровали смо и даље Великом Вођи. А он нам је говорио да смо Небески народ.

Небески народ је своју уштеђевину улагао у новоформиране приватне банке. Бора из Параћина је улагачима у својој пирадималној банци говорио: „Да ги обрнем (паре), па ћу вам врнем“. Истовремено су кренуле несташице уља, шећера, детерџента… Недостају пшеница, кукуруз, брашно… Чека се сатима у реду за хлеб. Млеко се набавља само помоћу бонова који се додељују малој деци. А бонове за бензин возачи чувају за успомену, јер бензина нема на пумпама.

Шпекулативни трговци држави не плаћају порез и постају „тајкуни“.

Инфлација прелази у хиперинфлацију, највећу хиперинфлацију у историји човечанства! Појављује се жирални откуп девиза, где држава неограничено штампа динаре које преко приватних штедионица размењује за девизе које грађани ваде из сламарице да би могли да купе хлеб.

А онда Велики Вођа доводи деда Аврама и динар постаје конвертабилан, мења се 1:1 за немачку марку. Велики Вођа је задовољан, опет је надмудрио свој народ.

Нажалост, време нам је показало да смо наивно веровали у намере Великог Вође.

Да ли још увек верујемо?

Да ли ће неко да нам разбије илузије, да нам укаже на све наше заблуде?