ЋУПРИЈСКО ТАБАЊЕ

Беше то време библијских филмова о Херкулесу и Давиду и Голијату, време када је свако дете волело да има праћку, катапулт, ракље, лук и стрелу. Све се тада правило од оног што се имало при руци. Често би се мајке и синови свађали око пробушене гуме за бициклу – мајке су желеле гумице за виклере, папилотне за косу, а дечаци гуму за праћку.

Између две вожње велике мушке бицикле дечаци и девојчице су смишљали разне игре. Своју агресивност су испољавали најчешће у сукобима између две улице или две стамбене зграде. Додуше, знали су и шестаци да се побију с петацима, али је то била неравноправна борба. Ретко су биле туче између „Горњошколаца“ и „Доњошколаца“.

Клинци и клинцезе из Раваничке, па из Сибиновског сокака, па из Катанге, па из…. имали су своје традиционалне супарнике. Две стране би се увече сукобиле на граници својих територија. Углавном се борба одвијала на даљину помоћу праћки, катапулта и стрела.

Праћке су имале три дела: гуму, канап и кожицу у коју је стављан мали камен. Онај ко је имао дугачке руке и растегљиву гуму, могао би далеко да се добаци. Слично је било и са луком и стрелом. На танком и еластичном дрвету би се затегао канап, па би се одапела стрела увис. Да би стрела била убојитија, на врх се стављао ексерчић.

У школским учионицама су се користиле ракље и цевчице од хемијске оловке. Ракље су се правиле од савијене жице и дугачке гумице на коју би се затезала савијена жичица. Опасно је то пецкало када погоди у дебело месо. Због велике опасности да неко буде повређен, савијену жичицу је замењивао пресавијени папирић. Ситнија зрна пиринча су дувана кроз цевчицу хемијске оловке.

Зими је падао снег, па је било много грудвања. За време великог одмора дежурни наставник би промукао од викања на ђаке, а они би иза његових леђа правили нове грудве. Додуше, нико није правио леденице, знало се да су оне опасне.

Свакојаке туче и опасне игре имале су повремено и своје несрећне последице. Било је разбијених глава, а један дечак је остао без ока.

Помоћно средство за преписивање на писменим задацима у школи била је ракља којом су другарима добациване цедуље са решењем.

У петом разреду основне школе почињале су туче у учионици. Дечаци су задиркивали другарице због сисића које су им бујале, а оне би, онако развијеније од вршњака, брисале патос са њима. Около би сви стајали и мирно скандирали: „Ко се бије, тај се воли!“

Међу средњошколцима су се повремено појављивали жестоки момци који су показивали да носе „скакавце“, „лептире“ и „боксере“. Нико их није користио, само су се хвалисали како их имају. А друштво није прихватало такво курчење. Прави момци су се доказивали на спортским теренима. Играла су се по цео дан мали фудбал и кошарка, а такмичења су организована у рукомету и одбојци. Бокс клуб је био за оне екстремније снагаторе, а мирни момци су вежбали на вратилу, алкама, козлићу. Девојке су имале балет, хор и фолклор.

Ћупријско табање се дешавало увече, на крају шеталишта или у мрачним сокацима. Домаћи момци би сачекивали девојке које су имале партнера из Јагодине или Параћина. Сломљена тараба би завршавала на њиховим леђима. И то је било то. Нико није пуцао из пиштоља. Нико није хтео да повреди оног другог, жеља је била само да се покаже ко је најјачи.

Рок музика и насиље су били неспојиви. Генерације стасале уз Битлсе и касније уз Бијело дугме, своју борбеност су усмеравале у позитивну енергију.