У ЗДРАВОМ ТЕЛУ

 

Љубомора је растрзала ћупријске гимназијалце када су медицинке добиле нову школску зграду са фискултурном двораном. Додуше, фискултурна сала у гимназијској згради, која се налазила тачно изнад улаза у главној улици, имала је све потребне реквизите, од козлића и шведског сандука до греде и конопца. Али… није то било тако привлачно као у новој дворани у којој су медицинке вежбале наизменично ритмичку гимнастику (балет) и јурцале за лоптом.

Имала је у то време и најстарија градска основна школа своју фискултурну салу поред касарне, у којој је некада била електрична централа. Ђаци су могли да користе и спортске терене на отвореном простору, поред реке Раванице, као и у гимназијском дворишту, где су се налазила уређена игралишта за мали фудбал и рукомет и за кошарку и одбојку.

Градски стадион заједно са помоћним, на коме је тада била шљака уместо траве, служили су за разна такмичења и обавезне пролећне слетске вежбе. Тих година, када је сазидана нова зграда Медицинске школе, на градском стадиону су играли фудбалски тимови Звезде и Партизана. Наравно резултат је био двоцифрен, али то никоме није сметало. Зато су на великим атлетским такмичењима побеђивали Ћупричани.

Наступило је време Вере Николић и многих других девојака и младића. О Ћуприји су извештавали сви велики спортски новинари, а наравно понајвише Драган Никитовић.

С поносом се одговарало на питање одакле си – из ЋУПРИЈЕ.

На београдским факултетима су ћупријски гимназијалци на испитима кретали од загарантоване шестице, јер су професори знали да су студенти понели знање од својих наставника – Саве, Данице, Милета, Миће, … Трифуна и Столета.

А фискултурник Трифун је био права легенда – усамљеник који је живео за своје ђаке. Знао је у душу сваког, не само колико брзо може да потрчи, него и колико ће у животу да буде успешан човек. Тада није сметало да часове у учионици замене добричевске њиве.

Било је то време када је у Ћуприји направљена кафана на самој обали Велике Мораве, претеча каснијих београдских речних сплавова. Чувена „Плоча“ се налазила одмах до цркве и затвора, али то тада никоме није сметало. Као што ђацима није сметала уз кафу по нека попушена цигарета или попијено пиво. А наш Добричевац, велики европски дилер дроге, није дозвољавао да се у Ћуприју доносе наркотици.

У сали Соколског Дома, некада „Партизана“, одржавала су се разна такмичења, од бокса, до стоног тениса и шаха. Момци су своје мишиће показивали на разбоју и на алкама, нису тада имали све ове данас модерне справе које поседују теретане. Није било ни данашњих такмичења у показивању лепог тела. То се радило спонтано, ненаметљиво на плажи поред Велике Мораве и на базену на Славији.

Ћупријска омладина је своје слободно време користила на отвореним спортским теренима, на импровизованим игралиштима на травњацима у парковима, на сваком згодном месту. Било је потпуно схватљиво када су ђаци после часова остајали у школском дворишту неуморно шутирајући лопту.

Професору Аци и његовим тркачима није сметало што немају тартан, што немају зимску атлетску дворану, што немају услове за тренирање као Швајцарци и Енглези. Светски, европски и државни (југословенски) рекорди су се низали један за другим. Крос стаза поред Велике Мораве је постала значајна, као и градске улице у Ћуприји, не само за ћупријску омладину, него и за све друге атлетичаре, без обзира на веру и нациналност.

А онда је дошло неко друго време. Фискултурна сала у гимназијској згради је претворена у учионицу, а фискултурна сала поред касарне је заједно са три спортска терена уступила место великој хали спортова. Градски стадион са помоћним стадионом је ограђен зградуринама без наде да ту остане отворени простор за све љубитеље игре на свежем ваздуху. Теретане са скупоценим машинама за тренирање су комерцијализовале гимнастику.

Ноћни изласци до јутарњих сати заменили су дружења на спортским теренима у школским двориштима. Седење за компјутером или лежање у кревету са смарт телефоном направили су масовну усамљеност. Виртуелни пријатељи на друштвеним мрежама лагано уништавају задовољство непосредног сусрета са погледом очи у очи.

Балет и ритмичка гимнастика су заборављени, трчање на стадиону и шутирање лопте у школском дворишту више нису популарни. Спортске хале, атлетске дворане, тениска игралишта у балон салама, теретане… све то постаје место где се зарађује новац.

„У здравом телу – здрав дух“ је крилатица која одлази у прошлост.

А можда је потребно само мало добре воље, па да Гимназија опет има своју фискултурну салу, да школска дворишта остану откључана и доступна ђацима, да градски стадион са помоћним остане зелена површина, да се спортски аматеризам одвоји од професионалног спорта.

Свима су потребна здрава деца, не она деца коју родитељи од малена усмеравају на професионална спортска такмичења.