ЋУПРИЈСКИ ГЕНЕРАЛИ

Да ли је Београд само „круг двојке“ или није? Да ли је Ћуприја само центар данашње вароши или није? Административне поделе су понекад нејасне обичном човеку.

Ћупричани су вероватно сви они људи који се тако осећају, без обзира да ли су рођени у Сењском Руднику или у Сењу, у Крушару или у кући на ушћу Раванице у Велику Мораву.

За пензионисане генерале ЈНА-ВЈ Небојшу Павковића и Александра Димитријевића, који су рођени у Сењском Руднику 1946. односно 1947. године, могло би да се каже да су Ћупричани, јер је Сењски Рудник (Мајдан) одувек припадао Сењу, а Сење Ћуприји.

О генералима Небојши Павковићу и Александру Димитријевићу сви све знамо или бар мислимо да све знамо. Али о дивизионом ђенералу Драгиши Пандуровићу, скоро да нико ништа не зна.

Генерал Драгиша Д. Пандуровић је рођен је 27.12.1885. године у селу Сењу. У то време је Сењски Мајдан, захваљујући једном другом Пандуровићу, који је открио најквалитетнији српски угаљ, био место одакле је започела индустријализација Србије. Будући војсковођа је основну школу завршио у родном селу, а два разреда гимназије у Параћину, док је остатак гимназијског образовања довршио у Нишу.

у Српску војску Драгиша Пандуровић је ступио 1902. године као питомац Војне академије.

Након школовања започео је војничку каријеру у Крушевцу и ту је упознао своју будућу супругу – учитељицу Драгињу, ћерку параћинског трговца Живојина Бранковића.

Учествовао је у ратовима: Српско-турском (I Балканском) рату 1912-1913. године, у Српско-бугарском (II Балканском) рату 1913. године, у гушењу Арнаутске побуне 1913. године, у Првом светском рату 1914-1918. године, у гушењу Арнаутске побуне 1920. године.

После завршетка Првог светског рата, у времену 1920-1934. био је у Београду, у Војној академији, у којој је био класни старешина и професор. Бавио се и војном књижевношћу, написао је две књиге и уређивао је „Војни гласник”. Затим је до 1940. године био на командним дужностима – од команданта пука „Цар Лазар” у Крушевцу до команданта Дунавске дивизије у Београду.

После пуча 27. марта 1941. године, који је можда могао да спречи као командант Дунавске дивизије, најпре је стављен „на располагање”, а пред сам рат активиран је и постављен за команданта Триглавске дивизије у Љубљани, са које дужности учествује у краткотрајном Априлском рату 1941. године. Игром случаја пошто је био рањен и контузован, доспео је у немачко заробљеништво. Након завршетка рата 1945. године, није се вратио у Југославију, у свој завичај, у своје село Сење, већ је као емигрант остао да живи у Аустрији.

Пошто га је комунистичка власт прогласила за народног издајника и непријатеља, умро је у Аустрији 25.07.1951. и сахрањен је у Оснабрику у Немачкој, где су били смештени високи официри Војске Краљевине Југославије који нису желели да се врате у Титову Југославију – ту је скончао и Душан Додић, ослободилац Јагодине у Првом светском рату.

У Оснабрику се налази храм Српске православне цркве  који је посвећен Светом Ђорђу. Изграђен је шездесетих година двадесетог вијека налик манастиру Каленић. Ово је први храм Српске православне цркве који је изграђен на територији Немачке. У цркви се налази крипта са 1.020 ћелија у којој се између осталих налазе и остаци 35 генерала који су били заточени у официрском логору у Оснабрику за време Другог светског рата.

Мало ко је смео у Сењу да спомиње славног војсковођу и земљака дивизионог ђенерала Драгишу Пандуровића. Тако скоро нико више и не зна да је иза Драгише Пандуровића остало око 650 страница белешки које никако није могао да пошаље у своје Сење.

У једном писму супрузи Драгици и ћеркама, написао је и следеће: „Сав физички чемер и морални јад, мој и других, ја сам стављао на хартију. Преко тридесет великих свезака (књига) мојих рукописа налазе се сад код мене. Ја сам успео, са великом муком, да то изнесем из немачког ропства (мада цензура лагерска беше страшна) и ако Бог хоће пренећу тамо. Ту има врло много чланака историјског значаја за све: за историчаре, за књижевнике, за песнике, за драмске писце, за психоаналитичаре, за психоанализу људи, догађаја и времена. Скоро све је очишћено да би се могло одмах чак и штампати. Но, на то би се морало мало причекати…“

За почетак толико о дивизионом ђенералу Драгиши Пандуровићу.
А о генералима који су рођени у Сењском Руднику Небојши Павковићу (1946) и Александру Димитријевићу (1947), као и о комшијама генералима Анђелковићу и Лалевићу, неком другом приликом…