„Ја сам са Југа…“

 

Пасје време вечерас, рекло би се. Ситна ледена киша коју носи ветар отерале је људе са улица. Срећом да је асфалт још топао, па није поледица. Нисам ја неки пустињак да би ми сметали пролазници, али ми одговара што нема гужве.

Пошао сам у кинеску робну кућу да купим сијалице и да лагано разгледам шта се све продаје. Клизна врата ми се отварају и сачекује ме човек из обезбеђења који се очигледно досађује. Пружа ми корпу и гледајући у мој склопљени кишобран пита ме:

„Да ли то пада ледена киша?“

„Да, али још се пут није заледио.“

„Ух, биће гадно када се будем враћао кући.“

Стављам качкет у корпу и крећем на спрат. Знам где се налазе сијалице, па нигде не застајем. Крајичком ока видим једну младу продавачицу која се невешто окреће на другу страну. Препознао сам је, била је школска другарица мог млађег сина. Не сећам се више шта је студирала. Ваљда се срами што сада ради код Кинеза.

Видим на полици са светлећим телима и свакојаким лампама некакве рефлекторе са лед сијалицама.

„Пошта су ове плафоњерке?“

Продавачица која ту стоји ми каже:

„Нису то плафоњерке, то је расвета за диско клуб“.

„Да, да, сада сам тек видео.“

Крећем ка полици са сијалицама. Мноштво их је. Свакојаке су, мале, велике, округле, дугуљасте… Загледам их и почињем да псујем у себи што сам заборавио да понесем наочаре за близину. Ситна слова на амбалажи ми се магле, наслућујем само она велика слова. Потребна ми је најобичнија сијалица за шпајз, не мора да буде јака, довољно је од 60 вати. Али ове лед сијалице имају друге ознаке, 3, 5, 6, 9… Она замућена слова и бројеви на амбалажи би требало да значе да је „5“ исто што и некада „60“. Можда грешим?

Поред мене се створила продавачица.

„Да Вам помогнем?“

„Хвала, баш сте љубазни. Знате, заборавио сам да понесем наочаре за читање, ове су ми за даљану и са њима не видим шта пише.“

„Слободно ме питајте, ту сам ја.“

Гледам је. Нижа је од мене, лице јој је наборано, без шминке. Није млада, има сигурно преко педесет година. Размишљам зашто су баш њу ставили на техничку робу. Јадница, шта ли би она могла да објасни мени, искусном инжењеру.

Насумице бирам три сијалице и стављам их у корпу, па даље разгледам.

„Господине, пођите за мном да испробамо сијалице.“

Нудим јој целу корпу да понесе.

„Не, дођите да видите да ли раде.“

„Ма, верујем ја вама.“

„Не, не, дођите и ви. Знате, купци не желе да гледају, па се после врате и кажу да су купили неисправне сијалице. Дођите да Ви сами видите.“

Полазим за њом.

Знам за тај трик који поједини купци изводе. Купе сијалицу, не пробају је, па се после сат времена врате и донесу неисправну сијалицу. Код куће су лепо заменили прегорелу сијалицу, па враћају после своју стару и траже бесплатно још једну.

Прилазим продавачици и гледам како испробава све три сијалице. Стојим ту тек реда ради, јер знам да нас неки Кинез сада посматра преко видео надзора, па не желим да правим жени проблем.

„Пошто нема других муштерија, молим вас да ми покажете шта све овде продајете. Ове лампе су интересантне, јер не видим жицу за струју, да ли раде на батерије?“

„У кутији је запакован исправљач за струју, могу да раде и као батерија, слично као што мобилни телефони имају батерију која се пуни.“

„Колико то кошта?“

Цена је права јефтиноћа. Очекивао сам бар 2-3 пута вишу цену.

„А каве су вам ово лутке, ове као диносаурус?“

„И то су лампе. Ево да Вам покажем како светле.“

„Ау, баш би одговарало за моју малу унуку. А колико коштају?“

Настављам да гледам полице на којима има свега и свачега.

„Да ли се сећате како је некада ова робна кућа била препуна док су је држали Словенци?“

Продавачица ме гледа, па слеже раменима.

„Не знам како је пре било.“

„Нисте одавде?“

„Нисам, ја сам са Југа.“

Гледам је. По гласу бих рекао да није са Косова, да није Македонка или Црногорка.

„Одакле са Југа?“

„Из околине Грделице. Доселили смо се овде пре три године. Нема доле живота, посебно нема за ове младе.“

„Извините, ако није тајна, колико вас плаћају Кинези?“

„26 хиљада. Добро је, знате остале су ми још четири године до пензије, па не смем да бирам посао. Могла бих и чистачица да будем, само да радим нешто.“

Више не памтим шта смо све разговарали. Ова жена је умела да ми објасни све о разним сијалицама, рефлекторима, сензорима за покрет, украсним лед тракама, декоративном светлу… Одговарала је на свако моје тупаво питање.

Изашао сам из кинеске велике радње и шетао празним улицама док је и даље падала ситна ледена киша. Непрекидно сам слушао речи жене „Ја сам са Југа.“ Као да се нешто правдала.

Не зна она да су овде пре два века живели само Турци и неколико Цигана.

Срби су се касније населили. Дошли су са Југа, као и она.

Шећерану су зидали Чеси, трговци су били Цинцари, лекари Аустроугари и Јевреји, а и Власи су дошли са Севера.

Ипак смо сви ми са Југа!

И ови што сада раде и живе у Норвешкој, Шведској, Немачкој, Чешкој….

kalimero

Advertisements

One thought on “„Ја сам са Југа…“

Add yours

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: