ДОКТОР ИЛИ ПОП

Бербери су имали поред бријача и маказица за шишање и кљешта за вађење зуба и теглу са пијавицама. Наравно, за спокојство присутних биле су на располагању дневне новине за читање.

За неку другу врсту медицине су бринули травари и сеоске врачаре. Било је ту и љубавних напитака, а за неопрезне жене и опчињене девојке побринуле би се старице са својим приручним алаткама у виду дрвених вретена за прекид трудноће.

Лекаре, оне марвене и за војнике, доводила је држава са разних страна света. Појавили су се и апотекари који су углавном сами справљали лекове у малим керамичким чанчићима.

Овако је отприлике било у Србији која се полако ослобађала од турске окупације.

Морао је кнез Милош Обреновић да запрети становништву да ће у варошима да почне да руши старе куће које су пре личиле на планинске бачије, него ли на градске домове. Сламу на крову су заменили ћерамида и даске, уместо отвореног огњишта зидане су пећи, додаване су нове собе са застакљеним прозорима. На земљаном поду су постављане плоче или асуре.

У кревету није било жичаног мадраца, него даске прекривене сламом. И јастук за под главу је био напуњен сламом.

У равници где није било кладенаца, поред куће су копани бунари, а за нужду се ишло иза куће, онде где су се ваљале свиње и јуриле кокошке по ђубришту. У време летње жеге није могло да се живи од смрада и комараца.

Вашке и буве су биле свакодневна појава.

Тамо где нема хигијене, а исхрана је једнолична, за одбрану од свакојаких болести, од заразних па до обичне прехледе, крива је била зла судбина појединца. Бајање против урока, истеривање злих духова, свакојаке враџбине, уз понеки чај од планинских трава, била су средства за спас душе и тела. Болесни су ношени да се купају у светим изворима поред манастира. Празноверје је било још један велики непријатељ Срба.

У народним песмама су спомињане златне виљушке и ножеви које су користили први српски племићи, али у стварности су то биле дрвене кашике и чиније. Неизоставно се јело и прстима.

У таквој Србији, која није била ни на истоку, а ни на западу, само је прави државник могао да донесе своме народу напредак и перспективу.

Почетком деветнаестог века у Србији су прави лекари били пореклом из Грчке, Италије, Аустроугарске (Војводина), Чешке. Најпознатији лекар 1829. године у Јагодини – доктор Ђока Новаковић био је Аустријанац, звао се Леополд Ерлих.

Почетак увођења организоване здравствене заштите нарочито је била важна организација на спречавању преноса болести у Србију. У току 1828. и 1829. године, утврђени су планови за обнову старе или изградњу нове зграде „бурдеља” (болнице) у Ћуприји, као и изградње контумаца са 15 одаја за прихват путника у циљу спречавања заразних болести. Децембра 1829. године контумац је започео са радом, иако је било оштрих противљења Турака из Ћуприје. Ради заштите границе, на Јагодинској страни код Мијатовца, била је постављена стража од 20 војника под командом „великог буљубаше”. Због даљег противљења Турака, у току 1831. године, стража је постављена и око самог контумаца у Ћуприји.

Са новим уставом 1838. године Србија је добила и организовану санитетску службу. Тако се у Јагодину доселили из Мађарске др Карло Белони и др Андрија Јовановић, а пар година касније и др Јосип Панчић и многи други.

Војна касарна је у Ћуприји направљена 1837. године, а већ 1839. године у њеном саставу је била и војна болница у којој је радио др Карло Белони, а затим и др Ђока Новаковић, па после њега Мартин Полак, родом из Баната и многи други.

У војној болници у Ћуприји све до 1868. године лечили су се и робијаши који су радили на „Добричеву“.

Др Милосав Павловић, рођен у Дражмировцу 1828. године, био је други Србин који се школовао на медицинским студијама. Наравно, студирао је у Цариграду.

Први цивилни лекар у Ћуприји био је др Јован Димитријевић, родом из Аустроугарске (1843-1845), а други др Глигорије Рибаков (1846). Били су и војни лекари са службом у Ћуприји.

Грађанска болница у Ћуприји је формирана 1881. године и важила је за окружну болницу. Њен први управник је био др Јевђеније Брановачки, рођен у Сенти, у Бачкој. Оженио се ћерком Николе Христића, министра унутрашњих дела, који је био истовремено и таст др Лази Лазаревићу.

Међу првим приватним лекарима у Ћуприји био је др Аврам Манделбаум, пореклом Јеврејин, члан масонске ложе „Побратим“. Он је истовремено био и лекар у Окружној болници у Ћуприји.

За разлику од војне болнице која се налазила у кругу касарне, цивилна болница је била смештена на периферији, на вашаришту тадашњем.

Цивилна болница у Ћуприји почела је са радом 7. августа 1881. године у старој војној бараци на вашаришту. Већ наредне године планирана је изградња нове зграде за болницу. У периоду од 1887. године, па наредних година Окружна болница је била смештена у кући трговца Јована Ђулића, која се налазила на око 30 метара од цркве. Главна новосазидана болничка зграда је усељена 1906. године.

Брат српског комедиографа Бранислава Нушића, Константин Нуша отворио је у Ћуприји прву градску апотеку 1883. године, најпре у кући која се налазила поред данашњег ћупријског музеја, а касније у кући у главној улици где је била кафана „Касина“. Пре тога су се лекови продавали у војној и у цивилној болници. Касније је направљена још једна градска апотека, власника мр Јосипа Усмианиа, у згради која је красила варош у то време.

Било је то време када се држава Србија нагло развијала и била међу напреднијим у Европи. Сада је само остала шала на рачун старијих људи када се разболе – да се зове доктор или поп.

Надам се да ће одговорни Ћупричани у будућности да имају довољно слуха и да за млада покољена оставе богату музејску збирку о здравству у Ћуприји.

Има Ћуприја шта да покаже, јер у Србији је само неколико градова имало војну и цивилну болницу.

Здравство