КАЛДРМА

 

Камењарке или тротоарке или уличарке су различити називи за жене које се баве најстаријим занатом на свету. Модеран назив за њих је „спонзоруша“. У Ћуприји их је било одувек, јер је Ћуприја још од доба Римљана била  гарнизоно место, а зна се – где је војска ту су и оне. Додуше нису све биле на улици, већина их се налазила у кафанама под будним оком „мадам“. А те кафане су имале на спрату или у дворишту собе за „дневни одмор“.  Пре Другог светског рата у граду је било девет (неко каже 16) јавних кућа. Данас собе за „дневни одмор“ постоје само на 3-4 места.

Збуњујуће делује назив „камењарке“. Вероватно је настао још почетком деветнаестог века када су каменом поплочаване улице. Крупан камен је стављан на део улице којим су се кретала кола, а ситан камен на тротоару. Отуда и назив за „турску калдрму“.

Доласком на власт Милоша Великог у Србији су настале велике промене. У Ћуприју је велики кнез послао инжењера Барона који је урбанизовао турску касабу тако што је најпре одредио изглед улица и кућа.

На првим ћупријским фотографијама опажа се да је коловоз у главној улици био прекривен великим речним камењем са попречним нагибом ка тротоарима. Тротоари су били од ситнијег камена. Између коловоза и тротоара је био каменом поплочан канал за кишницу.

Електрификацијом града и постављањем уличне јавне расвете дошло је и доба да се тротоари преуреде. Постављени су камени ивичњаци који су јасно раздвајали тротоар од коловоза, а сам тротоар је бетониран. Одмах је постављан и дрворед поред коловоза.

Тако је Ћуприја, бар у главној улици, имала изглед модерне европске вароши.

У време Другог светског рата немачка војска је имала своје грађевинско предузеће чији је основни циљ био да одржава комуникације. То је значило и да се цариградски друм од Крагујевца, преко Јагодине и Ћуприје, па према Параћину осавремени. И као што су стари Римљани своје путеве поплочавали великим клесаним каменом, тако су и Немци употребљавали гранитне коцке правилног облика. Уместо речног заобљеног камена у главној ћупријској улици је постављена гранитна коцка.

Средина коловоза је била од гранитне коцке, а мањи део уз тротоар је био камен. Тако се главна ћупријска улица разликовала од осталих улица.

Турска калдрма је дуго остала у бочним улицама. И ту је од улице до улице постојала разлика. У бочним улицама у центру града (Милице Ценић, Кнеза Лазара, Доситејевој и Танаска Рајића) била је права турска калдрма са речним каменом, а у другим улицама је био крупан ломљени пешчаник. У бочним улицама од Микићевог моста до Славије није било калдрме, већ је након увођења локалног самодоприноса блатњав пут одмах замењен асфалтним коловозом.

Дуго су Ћупричани имали обавезу плаћања самодоприноса. Из тих новчаних средстава је направљено више од 150 километара градских улица. Тако је Ћуприја постала у Србији међу првим градовима са комплетном уличном инфраструктуром. Суседни градови су много година након Ћуприје градили канализациону мрежу.

Главна улица у Ћуприји је међу последњим улицама реконструисана, изграђен је модеран асфалтни коловоз. Истовремено је раскрсница у строгом центру добила семафоре. Нажалост, режим рада семафора није промењен дуже од четири деценије, важи исто оно зелено светло као и када је у ћупријској касарни било хиљаде војника, официра и подофицира.

Заменом гвозденог Микићевог моста на Раваници створени су услови и да се модернизује улица ка Славији. Да би се заштитио дрворед у улици, коловоз није подељен да два дела са разделним острвом у средини. Тако је у Ћуприји остао прави, велики булевар, са широким крошњама стогодишњих кестена.

У Београду је полемика око замене асфалта турском калдрмом. Није то само одраз велике љубави према Турској и њеним инвеститорима. Има ту и носталгије према родном крају и детињству.

Данас су модерни електрични тротинети и бицикле. Клинци возе ховерборд. Долази век дронова и летећих аутомобила. О калдрми више не треба расправљати, нека она остане само у сећањима.

Камењарке, тротоарке, уличарке,…. су застарели појмови.