СТАРЦИ И ДЕЦА

Пријатељ ми је данас јавио да му је син добио сталан посао у Норвешкој, па је због његовог одласка истовремено и срећан и тужан.

Републички завод за статистику између два пописа становништва уредно бележи број умрлих и број рођених. На основу тога даје процену броја становника по годинама и то за сваку општину посебно. Таква процена је релативно тачна, јер остаје непознат број становника који на краће или на дуже време одлази због посла у иностранство. Наравно, неки одлазе, као што и неки долазе. Разлика је у томе што се старци враћају у Србију, а одлазе млади и стручни људи.

Својевремено сам написао белешку „Кад утихне школско звоно“ најављујући све мањи број ђака у основним школама у Ћуприји. Нажалост обистиниће се моје црне слутње, јер се у Ћуприји, као и у већини српских градова, рађа све мање деце.

Неумољива је статистика – број становника Ћуприје према узрасту (подела је на по пет узастопних генерација) указује да је број старих у порасту, а да се број младих смањује. Посебно је забрињавајуће што у Ћуприји има све мање и мање брачних парова који се остварују као родитељи. Баш те генерације школованих напуштају Ћуприју. Истовремено има све више усамљених девојака и младића којима време неумитно пролази.

Припадам „Бејби-бум генерацији“ која је рођена након Другог светског рата и која је сада најбројнија. У време док сам ја ишао у школу у сваком разреду је било по пет-шест одељења са по 35 ученика.  А данас ђака првака има да једва буде по два одељења са по двадесетак ђачића.

Уместо да се зидају нови вртићи и нове школске зграде, све више се траже слободна места у старачким домовима. Као да ће убудуће сви млађи да се брину о старцима, а не о својој деци.

Увече шетам пустим ћупријским улицама, дворишта су мрачна, тек се на понекој кући виде упаљена светла. И на новим високим зградама многи су прозори мрачни. Кажу ми да је и у околним селима слично, да су многе куће опустеле, да у двориштима уместо цвећа буја коров.

Гледам статистичке податке: у Ћуприји старијих од 85 година има преко 630, а рађа се годишње све мање и мање деце, мање од око 190. Деце до пет година има укупно око хиљаду. Отуда следи да свако мало дете могу да чувају по десет стараца, јер старијих од 65 година има укупно око 6.653.

Пре два века је Ћуприја била турска касаба у којој су живели скоро искључиво само Турци и Цигани. Да није било по нардби Милоша Великог припајања околних села, Жировнице, Мрчевца и Мућаве, данас у Ћуприји не би постојала ниједна староседелачка фамилија.

Касније су се у Ћуприју населили Срби из Врања, Пирота, са Косова и Метохије, све бежећи од Турака. А ратно стање у Војводини средином 19. века условило је формирање Сремске и Банатске улице. Ратови крајем прошлог века у Ћуприју су довели око 1.600 избеглих и расељених лица.

Може да се закључи да је број становника у Ћуприји растао само када су ратови и беда притискали Србе.

У овом веку се број становника у Ћуприји непрекидно смањује. Данас у целој општини живи највише око 28.000 становника рачунајући и све оне који стварно живе и раде у Норвешкој, Холандији, Швајцарској, … Словенији.

Пре око 30 година око 5.000 Ћупричана је било на привременом раду у Западној Европи, око 1.000 девизних пензионера се вратило у Ћуприју у којој је тада радило око 12.000 стално запослених. Плашим се да ће ускоро да буде обрнута ситуација.

Црне слутње указују да стварно у граду данас живи само око 16.000 хиљада сталних житеља у око 6.000 домаћинстава, у просеку у домаћинству живи око 2 или 3 члана, а има више једночланих домаћинстава него четворочланих.

И док је некада у једној кући било неколико генерација (прабаба, деда и баба, син и снаја и унуци), данас има највише две генерације, ретко три или четири.

Чему сви ови статистички подаци?

Ово није упозорење да старци и старице поново треба да рађају децу. Јесте да „Без старца нема ударца“, али то је само шала.

Безнађе је завладало младима – већина школараца и студената изјављује да намерава да напусти Србију.

А на изборима наредног пролећа старци ће поново масовно да изађу на бирачка места и да одређују судбину младима који ће индолентно да изјаве како немају намере да гласају, јер баш њихов појединачни глас неће ништа да промени.

На крају нешто размишљам како би било добро да се на месту данашње касарне направи велики старачки дом. Ионако нема ко да иде у војску.