ЋУПРИЈСКА БОЛНИЦА

 

У ћупријском музеју не постоји изложена збирка предмета и докумената о здравству у Ћуприји, иако би то оправдано могло да се очекује.

Неизоставно је да су у римском каструму Хореум Марги, насељу које је постојало на локацији данашње касарне у Ћуприји, живели ислужени легионари који су ту нашли свој последњи дом, а који су највероватније ту и видали своје ране након многобројних битака. Следи да је пре скоро два миленијума зачето здравствено збрињавање на подручју Ћуприје.

Назив „болница“ се спомиње у дванаестом веку у Хиландару, односно век касније у Студеници. Кнез Лазар је у манастиру Раваница имао болницу за монахе, странце и „раслабљене“.

У средњем веку су у близини Ћуприје постојала изолована места за лепрозне болеснике. Вероватно се у Сисевцу налазио лазарет.

О српском војном санитету прича је започета у Првом српском устанку када је за време битке на Иванковцу формирано одељење болничара који су били задужени да указују помоћ рањеним устаницима. Наравно, у устаничкој Србији под турским владарима није било лекара, зубара и апотекара. Народ је био препуштен сам себи, односно траварима и бајалицама.

Болесни људи су били издвајани од здравих, чак и када болест није била заразна.

У Новом Саду, који је припадао Аустроугарској, здравствене прилике су биле сасвим другачије. Због великог гарнизона у Петроварадину је формирана једна од најстаријих војних болница. Иницијатива за оснивање болнице у Петроварадину је потекла од цара Јосифа Другог који је обилазећи тврђаву и надгледајући припреме за одбрану од Турака 1786. године наредио да се фрањевачки самостан и црква адаптирају и претворе у болницу за лечење рањеника.

Грк Александрити се спомиње као први лекар у Србији и то 1819. године. Кнез Милош Обреновић је 1823. године позвао лекара из Земуна да пређе Саву и дође у Београд да лечи болесне. Године 1838. у Србији је било укупно девет лекара.

Епидемија куге („чуме“ како се у народу називала ова опасна болест) која је из Турске захватила Србију на неки начин је натерала Аустроугарску да пошаље своје лекаре у Србију у циљу заустављања болести. Тако се 1837. године у Србији стварају први карантини за оболеле, а о свим детаљима појави куге и спречавању њеног ширења у Јагодини, Параћину и у Ћуприји, постоји сачувана документација.

Са изградњом касарне за коњанике у Ћуприји (1837.) створени су услови да се 1839. године у Ћуприју доведе мађарски лекар др Карло Белони који је у касарни створио и малу гарнизону болницу. Окружни физикус у Ћуприји био је др Јован Димитријевић (1843-1845). Кнез Александар Карађорђевић је у марту 1844. године потписао Указ којим је проглашен закон о устројењу шпитаља Централне војске, односно о оснивању централне војне болнице.

Од 1881. године по Закону о уређењу санитетске струке и очувању народног здравља сваки срез у Србији добио је свог среског лекара. Тако је др Младен Јанковић, инспектор Санитетског завода, на ћупријском вашаришту постојећу болничку бараку опремио за 20 лежећих болесника. Зато се сматра да је Болница у Ћуприји формирана 1881. године. Почетком двадесетог века, 1906. године, направљена је зидана зграда која и данас постоји у кругу ћупријске болнице.

О физичком здрављу Ћупричана су се старали лекари и фармацеути уназад скоро два века. О добром духу се старао Бранислав Нушић.

Први цивилни лекар у Ћуприји био је др Јован Димитријевић, родом из Аустроугарске (1843-1845), а други др Глигорије Рибаков (1846). Били су и војни лекари са службом у Ћуприји.

Грађанска болница у Ћуприји је формирана 1881. године и важила је за окружну болницу. Њен први управник је био др Јевђеније Брановачки, рођен у Сенти, у Бачкој. Оженио се ћерком Николе Христића, министра унутрашњих дела, који је био истовремено и таст др Лази Лазаревићу.

Међу првим приватним лекарима у Ћуприји био је др Аврам Манделбаум, пореклом Јеврејин, члан масонске ложе „Побратим“. Он је истовремено био и лекар у Окружној болници у Ћуприји.

За разлику од војне болнице која се налазила у кругу касарне, цивилна болница је била смештена на периферији Ћуприје, на вашаришту тадашњем.

Цивилна болница у Ћуприји почела је са радом 7. августа 1881. године у старој војној бараци на вашаришту. Већ наредне године планирана је изградња нове зграде за болницу. У периоду од 1887. године, па наредних година Окружна болница је била смештена у кући трговца Јована Ђулића, која се налазила на око 30 метара од цркве. Главна новосазидана болничка зграда је усељена 1906. године.

Брат српског комедиографа Бранислава Нушића, Константин Коста Нуша отворио је у Ћуприји прву градску апотеку 1883. године, најпре у кући која се налазила поред данашњег ћупријског музеја, а касније у кући у главној улици где је била кафана „Касина“. Пре тога су се лекови продавали у војној и у цивилној болници. Касније је направљена још једна градска апотека, власника мр Јосипа Усмианиа, у згради која је красила центар вароши у то време.

У Ћуприји једна улица се зове по др Николају Семашку, који је као лекар испред организације Црвеног Крста боравио у Ћуприји 1916. године, па је одређено време био и управник болнице. У слободном времену је мештанима у малој кафани „Христо Ботев“ поред Мораве објашњавао стање у свету, а посебно у Царској Русији. Бугарски учитељ Илиев, који је ту био као мобилисани окупаторски војник, помогао му је да из ратом разорене Ћуприје оде у Софију и састане се с Георги Димитровом. Поред бављења здравством остао је упамћен и као политичар и револуционар. Од 1913. године Семашко је учествовао у социјалдемократском покрету у Србији и у Бугарској. У Москву се вратио у септембру 1917.

Остало је упамћено и да су савезници током септембарског бомбардовања 1944. године погодили и зграду болнице у Ћуприји, иако је на њеном крову постојала јасна ознака да је то болница. Након завршетка Другог светског рата ћупријска болница је постала „Државна болница“. Данас болница има назив „Општа болница Ћуприја“.

Захваљујући визији, сналажљивости и упорности др сци.мед. Љубомира Марића у Ћуприји је створена 1998. године Виша медицинска школа. Почела је са радом скромно, најпре на последњем спрату музичке школе код Микићевог моста. Само шест година касније школа се уселила у новоизграђено велелепно наменско здање на месту где су остале порушене топовске шупе.

Данас се о ћупријској болници говори по донацији Комерцијалне банке и Фонда Б92 за породилиште вредној 2,1 милиона динара, која је само наставак акције Министарства здравља које је финансирало реновирање одељења гинекологије и породилишта.

Било како било, историјско наслеђе сврстава ћупријску болницу међу најзначајнијима у Србији. То је довољан разлог да се у оквиру градског музеја посебна пажња посвети изложбеној поставци која ће на прави начин да упозна младе генерације са историјом здравства у Србији, посебно у Ћуприји. Од римских зидина важнија је српска историја.