ИЛУЗИЈА БЛАГОСТАЊА

На почетку улице, иза високе дворишне ограде, окружена уредним травњаком, украсним шибљем и ружама, плени поглед једна кућа. На средини дворишта је стуб са сијалицом који веома личи на стубове јавне расвете у парковима. Кућа има три нивоа, са неколико улаза. Довољно је велика да у њој може да живи неколико породица.

Не делује да је кућа празна, да у њој нема станара. Додуше не може да се види веш који се суши на сунцу као у суседним двориштима. Али данима нико не улази у двориште ове куће. Тек понекад се види човек са електричном косилицом који сређује травњак.

Знам да је власник куће до пре пар месеци боравио ту. После је поштар рекао да су га пребацили у неки старачки дом, јер је постао сенилан и више није знао за себе. Сва писма и рачуни се прослеђују једној адвокатској канцеларији у граду. Наводно син власника куће, који живи негде у Канади, још није одлучио да ли ће кућу да прода.

Сећам се времена када је кућа направљена. Још је био жив друг Тито, председник Југославије. Живело се тада у благостању. Или се бар веровало да је наступило време благостања.

Мудар је био друг Тито када је давне 1952. године (те године сам се ја родио) државни социјализам заменио друштвеном својином и радничким самоуправљањем. Послератно време конфискације, национализације и колективизације почело је да се заборавља. Уследила је производња фиће (Хитлер је имао свој народни ауто, претечу голфова), маленог аутомобила који је био свакоме доступан. Шушкавци и најлон чарапе из Италије почели су слободно да се продају. Труманова јаја и америчко млеко у праху су постала далека прошлост.

Радничко самоуправљање је имало и своје мане, па су многи сањајући „амерички сан“ кренули у Бели свет. И опет је друг Тито благовремено реаговао омогућивши радницима да се организовано запошљавају у Немачкој и њој суседним државама. Био је то мудар потез лидера који је на тај начин почео да попуњава државни буџет, јер су „гастарбајтери“ редовно месечне зараде слали у своју Југу.

Да благостање не буде само илузија, почела је и масовна изградња кућа и викендица. „Имаш кућу – врати стан“ је била парола за оне који су још увек у својим главама живели у праведном социјалистичком друштву.

Закон о удруженом раду сам по себи није био довољан да се државни буџет пуни. Али су зато ту били међународни кредити. Вишегодишњи грејс период, ниске камате, обавеза враћања девизног кредита у динарима, као и локал-патриотски политичари, пробудили су мегаломанске жеље радниче класе коју су предводили партијски другови. Кренуло се са изградњом „промашених инвестиција“. Наједном су постале стварност „магареће ливаде“.

Радничко самоуправљање с једне стране (месечне плате су биле велике и усклађене са зарадама „гастарбајтера“) и с друге стране неефикасна производња и слаба конкурентност на светском тржишту, условиле су убрзану инфлацију динара.

Сви који су претходно узимали кредите са фиксном каматом, били су радосни. Месечне рате за стан, кућу или викендицу, постале су мизерно мале, изједначавале су се са ценом литра бензина или паклице цигарета.

Тако је и власник куће која данас привлачи мој поглед, могао са својом породицом да ужива као у рају и да се смеје вечитом млађем референту Димитрију Пантићу и његовој чувеној филмској реченици: „Ево вам паре, само паре, зинуло вам дупе за паре!“.

Никола Симић је забављо народ који није ни слутио да долази тешко време које ће да потраје неколико деценија.

Социјализам и радничко самоуправљање су одједном почели свима да сметају. Маштало се о преласку друштвене својине у личну својину, о приватним фабрикама, о капитализму. Као да ће сваки грађанин ове небеске државе да постане белосветски тајкун.

 

Живео Први мај!

Ма какав Први мај, бре!

Престало је радовање уранку, бакљадама, логорским ватрама. Једино се још мислило на роштиљ на трави. А славски ђурђевдански ручак са обавезном јагњетином је постао дан сличан националном празнику.

Национализам се претворио у шовинизам.

„Нико не сме да вас бије!“ грмео је нови лидер пред окупљеним Србима на Косову.

Комунистичка партија је престала да постоји. Државне службе су се потрудиле да створе вишепартијски систем који је био под контролом једног човека. Привид демократије је био гори од једнопартијског система. Поражена је друштвена својина, нестала је озлоглашена  „партијска држава“. Нажалост нестала је и средња грађанска класа чију је уштеђевину појела инфлација највећа на свету.

Син власника оне лепе куће на почетку улице је разумео шта се догађа и напустио је државу заједно са својом породицом. Лепа грађевина са много соба и уређеним двориштем није више била земаљски рај о коме је маштао. Слобода мишљења и експертско знање су нешто што је много вредније и што се цени у другим државама. Партијско једноумље не доноси благодет. И тако је син власника куће отишао за сва времена.

Када млади и мислећи људи постану вишак у сопственој држави, онда за ту државу више нема спаса. Старци нису будућност.

Илузија благостања је нестала. Сунце туђег неба као да греје некако топлије.

Више од тридесет година је прошло од усвајања „Закона о предузећима“, од дана када смо напустили социјализам и кренули ка неолибералном капитализму који превише много личи на робовласнички. Те силне године са политичарима који су остали исти, представљају изгубљено време. Изневерена очекивања су страшнија од свега.

На почетку улице, иза високе дворишне ограде, окружена уредним травњаком, украсним шибљем и ружама, прелепа празна кућа постаје сведочанство изгубљеног времена.