ВЕЗИРОВИМ СТАЗАМА

Пустоловине Хаклибери Фина поред реке Мисисипи били су некада подстицај да клинци маштају о непознатим доживљајима у природи и сусретима са свакојаким људима. Данас се све променило, видео игрице и јутјубери утичу на сасвим другачију машту дечака и девојчица.

Морам да признам да сам као дете које је живело у центру Ћуприје, у згради са много школараца, понајвише времена проводио тумарајући поред Велике Мораве и Раванице. Корпом смо ловили рибу, завлачили смо руке испод воде у корење дрвећа тражећи кленове, висили смо на лијанама, заглављивали се у речном муљу, купали у језеру у Ади… Мрзели смо долазак септембра месеца. Додуше, на крају смо ипак били добри ђаци и углавном смо сви дипломирали на неком од факултета у Београду, ређе у Нишу.

Позив Јована Јанковића да ме поведе на Везирово брдо и обале реке Раванице узводно од моста на ауто-путу, обрадовао ме је и вратио у време детињства. Знао сам да је он добар познавалац свих стаза у путељака поред Ћуприје. Наравно да сам понео фото-апарат.

Јовановим модерним теренцем смо се возили и тамо где ниједан ауто не би могао да прође. Па ипак смо до крајњих циљева морали највише пешице.

На падинама Везировог брда има више десетина нових викендица поред којих воде узани земљани путеви. До општинске виноградарске куће има и утабаног макадама. Нажалост након изградње гасовода, не само да су уништени многи виногради и воћњаци, него су и пресечени путеви. Остале су гомиле земље које су биле вишак након затрпавања гасовода. Када неће човек, онда ће временом сама природа да се побрине да опет све буде како треба. Баш ми је криво што је ћупријски инжењер надзорни орган за изградњу гасовода од бугарске границе ка Дунаву, јер ако је стање у Ћуприји овакво, шта мислити за друга места.

Изненађујуће је да у густој шуми, лево и десно од путељка који се једва разазнаје, постоји свакојаки пластични отпад који се ту нашао због небриге појединаца. Делује као нормално да се поред пољских путева наилази на гомиле грађевинског шута и свакојаког смећа. Али је несхватљиво да неко исипа из тракторске приколице земљу баш у канал поред пута, у канал који служи за одвод велике количине кишнице.

Пре Другог светског рата било је доброчинитеља који су својим новцем градили за опште добро разне објекте. У граду су то биле куће које су служиле за смештај сиромашних ђака из других места, школске зграде, библиотеке… Остајале су задужбине. За ожеднеле путнике су ван насеља грађене чесме. Има много таквих примера који су данас незамисливи. Додуше сада имућнији грађани дају новац за изградњу цркви, као да ће тиме да окају неке своје грехе.

У подножју Везировог брда постоје два извора воде, две чамбуре. Писао сам о чамбурама, сада користим прилику само да их фотографишем. Идући од једне ка другој чамбури свраћамо код пријатеља који је из Ћуприје дошао у викендицу. Док уобичајено из малих чашица по старом и добром српском обичају сркућемо домаћу шљивовицу, причамо о корона вирусу који се у граду опет разгоропадио.

Малени јеж који се креће поред ивице пута доказује нам да је природа здрава средина и да човек то мора да поштује. Поред реке Раванице улазимо у воћњак препун старих сорти јабука, шљива,… Ту су и трешње, оне које имају бели плод. Крушке су оне „домаће“ – ситне. Лешник се разгранао близу огромне крошње ораха. Родило је воће, гране су се савиле до земље. Нема овде хемије, ништа се прска, доказ су крупне јабуке са црвима.

Под будним оком великог чуваркуће прелазимо преко узаног моста на другу обалу реке и долазимо до места где се некада налазила манастирска воденица. Све је зарасло у шибље. Причамо како су се на овом месту састали млади из Ћуприје и Параћина и формирали партизанску чету. Да ли су им идеали били прави или су били само заведени руском пропагандом?

Јован је староседелац у Ћуприји. Познаје све фамилије. Показује ми винограде, воћњаке, њиве и ливаде и објашњава чије је шта. Коментаришемо да је велико зло што наследници сада живе далеко од Ћуприје, далеко и од Србије. Јесте да је овде права рајска земља, да имамо лепу климу, да је земља плодна, да не оскудевамо у рекама, али…

Тамо далеко, где су сада наши потомци, и пољски путеви су асфалтирани, бициклистичке и пешачке стазе су уређене, до сваке чамбуре би се лако дошло и онда уживало у дебелој хладовини. Џабе што је Ћуприја на две реке, када мало, мало, па нема воде у водоводу, када… Нема сврхе набрајати шта би све могло да буде лепше и боље него сада.

На реци Раваници још постоји јаз одакле је вода јаругом ишла до Недељкове воденице. Нема више старе воденице, остао је само јаз. А узводно од јаза корито реке прави скоро пун круг – погледаш лево река, погледаш десно река. Поиграла се природа. Покушавам да направим што боље фотографије, да остану за будућа времена, као и за наше људе који живе широм света.

Пре око два века Милош Велики је најурио Турке из Ћуприје. Онда је касабу претворио у варош тако што је мештане Жировнице, Мућаве и Мрчевца преселио ка ушћу Раванице у Мораву. Док се спуштамо са Везировог брда гледамо место где је некад било село Мрчевац. Нема ту више никаквих трагова насеља. Остала је само прича.

Келти, Римљани, Турци и свакојаки други народи боравили су овде. Испод земље се крију и трагови Винчанске културе стари око седам хиљада година. Свега има поред Ћуприје, а још када би постојали и одговарајући путокази…

Без доброг теренског возила и без удобних ципела за пешачење, не вреди покушавати да се крене везировим стазама. Наравно да је сада неопходан и добар водич.