ДОМ НАШЕ МЛАДОСТИ

Седе пензионери на клупама у центру града и повремено се присећају како су као млади људи седели у згради Дома ЈНА. А било је мали милион разлога да бораве баш у тој некадашњој лепотици.

У приземљу се налазила градска кафана са великим излозима према главној улици. Била је толико велика да су се у њој окупљали бивши матуранти ћупријских средњих школа када су обележавали 10, 20, 25…. година матуре. По потреби се кафана претварала и у мању конгресну салу. А високо на последњем спрату била је велика библиотека са модерном салом за састанке.

Лево од главног улаза био је високи хол у коме је било безброј изложби слика и вајарских дела. Из хола се улазило у вишенаменску позоришну салу на чијој бини су гостовали глумци и певачи пред многобројним гледаоцима који су седели. А по потреби су столице склањане да би се направио слободан простор за игранке. Сваке суботе и недеље сала је била спремна за филмски матине када су клинци уживали у ликовима Волта Дизнија. Преко недеље је могло да се ужива у скупоценим холивудским филмовима, али и у предпремијерном приказивању најбољих домаћих филмова када су гости били аутори филма са глумцима.

Најлепше свадбена весеља су одржавана у истој позоришној сали.

У атријуму унутар зграде налазила се фонтана са скулптуром. Уједно је ту била и летња башта у коју се привремено селила кафана. Слично се догађало и са великом отвореном терасом изнад хола, са које се пружао диван поглед на градски трг. Са те терасе се својим Ћупричанима обратила и Вера Николић када је донела светску медаљу за најбоље резултате у трчању на 800 метара.

Била је привилегија и част да се уђе у зграду Дома ЈНА, јер војник на вратима није пуштао унутра сваког. Имати чланску карту Дома ЈНА је била жеља и млађих и старијих. Поглед кроз стаклене зидове на градски трг и главну улицу, па изврсна храна и свакојака пића… све је то мамило уздахе оних који нису могли да уђу унутра. Војна установа „Дедиње“ се постарала да персонал у кафани буде најбољи.

Сећам се једне дуге ноћи када је, у то време само капетан, генерал Павковић дошао у Ћуприју. Седели смо на степеницама испред хола, ту где је била гардероба, и слушали смо војника који је свирао на виолини. Био је Загрепчанин и ми смо му дуго аплаудирали.

Незаборавне су биле вечерње игранке у Дому ЈНА. Долазиле су девојке из Параћина и Јагодине које су намерно пропуштале последњи градски аутобус у 22.20 да се врате кући.

У приземном делу зграде Дома ЈНА, који се налазио насупрот позоришној сали, постојала је аутоматска куглана. У то време у Ћуприји је била још једна куглана – у Кантини фабрике шећера.

Данас ћупријска омладина нема просторије где би се окупљала, иако је зграда Дома ЈНА празна већ две деценије.

А мора да се зна да је зграду Дома ЈНА финансирала и општина Ћуприја, односно да би требало да је сувласник целе зграде.

Некада се на левој обали реке Раванице, у ниској згради у Курсулиној улици, која није порушена 1999. године, налазила војничка кухиња са трпезаријом, као и просторије у којима је био смештен Дом војске. С обзиром да Ћуприја није била пуко гарнизонско место, онда се велики део друштвеног живота одвијао баш у Дому војске. Један од првих телевизора у Ћуприји, ако не и први, налазио се у Дому војске. Могли су обични грађани ту да гледају преносе разних спортских такмичења која су се одржавала у свету. И све свечаности поводом државних празника одржаване су у тој невеликој сали.

Петнаестак година након завршетка Другог светског рата скоро сва села у Југославији су имала Дом културе. У суседној Јагодини, која није била војнички град, направљене су две повезане зграде у којима је био смештен центар за културу. Било је такво време да се много пажње посвећивало друштвеном животу и културним манифестацијама. И тако је сазрело време да се и у Ћуприји направи Дом културе.

Родила се идеја да град и војска направе у центру Ћуприје лепу и велику зграду која ће уједно да буде и Дом културе и Дом војске.

Град и војска су се договорили да објекат буде заједнички, град ће да обезбеди локацију, а војска ће да сазида објекат. Општински одборници су изгласали да део градског буџета буде одвојен за изградњу Дома културе, а остала средства да обезбеди Савезни секретаријат за народну одбрану. У то време је држава била централизована и у многим пословима је била довољна реч, без потписа и печата.

Општина је порушила постојеће куће, раселила станаре, преместила пијацу и пијачну управу, просторије клуба технике (аероклуб, клуб макетара, радио клуб…) преселила… Нестао је и хотел „Уједињењ“ у коме су се одржавале прве филмске и позоришне представе у Ћуприји.

Време пролази неумитно. Све се мења.

У Ћуприји се рађа све мање и мање деце, тек једна трећина од некадашњег броја. Тако Ћуприја постаје град пензионера.

Нема више ни жеље да се младим Ћупричанима обезбеди простор за њихове потребе. А Дом ЈНА зврји празан.