МАНИПУЛАТОР

„Врхунац патриотизма је када државу браниш од власти“ – Џим Гарисон

У непосредној близини београдског Народног позоришта, у мирној улици са времешним дрворедом, постоји неколико старијих зграда које су вероватно некада биле виле предратних богаташа. Једна од тих кућерина се разликује од осталих – на улазним великим дрвеним вратима нема карактеристичне плочице са именом и презименом станара. Сваког јутра у кућу уђе неколико особа. Касније се ретко ко појави на вратима. После подне сви одлазе, а предвече може да се запази само старија жена која чисти и сређује улаз. Преко викенда нико се не појављује.

Здравко је увек ишао тротоаром лаганим ходом, скоро незаинтересовано, па би се дошавши до улаза неколико пута осврнуо и онда тек ушао у кућерину. Тачно је у 8.25 улазио у кућу, било да је снежна зима или паклено лето. Осам сати и који минут касније излазио би напоље. Истом страном улице би кренуо опет карактеристичним кораком.

Последњег летњег дана елегантно обучена госпођа средњих година, можда само мало млађа од Здравка, пресрела га је на пар корака од улаза. Скоро да се намерно сударила са Здравком. Испустила је своју ташну. Дозволила је да се Здравко први сагне и дохвати је. Онда су им се погледи сударили.

Рекло би се да је то било сасвим случајно улично упознавање мушкарца и жене.

Неколико недеља касније Здравко и Лола су већ били „стари“ пријатељи.

Као и код сваког новог пријатељства уследиле су животне приче.

Наизглед је Лола казала све о себи, о свом послу у редакцији познатог женског часописа, о својим студентским данима у Лондону, о усамљености,… истовремено је Здравко деловао некако уздржано. Рекао јој је да ради у некаквој државној агенцији и то само захваљујући свом оцу који је такође био државни службеник, да по цео дан седи у канцеларији, да чита којекакве извештаје и анализира их, па онда он пише извештаје и тако сваког дана. Раније је био задовољан послом, али сада све мање. Месечна зарада му је релативно велика, а добија и разне повољности које не могу увек да се мере новчаним износима.

У последњих двадесетак година промениле су се многе владе и министри, али је Здравко увек остајао на истом послу.

Лола је била све љубопитљивија, што је Здравко приписивао обичној женској радозналости. У шали јој је рекао да је он по професији манипулатор и да она треба да га се плаши.

• Шта значи то професионални манипулатор, питала га је Лола.
• Па, … па то је … то је … човек који зарађује месечну плату измишљајући разне начине којима се манипулише другим људима или групама људи или целим народима.
• Не разумем баш најбоље. Да ли си ти то некакав преварант?
• Не, нисам. А можда и јесам. Зависи ко како гледа на све ово што радим ја и многи слични мени. Не, ја лично никог не варам. Ја само радим за месечну плату.

Лола је променила тему разговора и Здравко је био задовољан што више не мора да прича о свом послу.

———–

Наредног дана, након што је дошао у своју канцеларију, Здравко је почео да прегледа своју архиву. Имао је два компјутера, један који је био повезан на интернет и други који је био потпуно прилагођен само писању докумената. Та два компјутера нису била међусобно повезана. Чак су и штампачи били засебни. Писани део архиве са ознаком „Службена тајна – строго поверљиво“ чувао је у великој двокрилној челичној каси. Сваки регистратор у каси садржао је по један пројекат, по једну манипулацију.

Туга си видела на Здравковом лицу. Из главе му нису избијале речи Буковског: „Туга је проузрокована вишком интелигенције. Што више разумемо ствари, то смо усамљенији.“

Док је радио на свом првом пројекту на државном врху је био један млађи политичар. После су се смењивали државници, а он је и даље радио исти посао. Да ли је то био доказ да је он бољи од својих колега? Непосредни шефови су одлазили заједно са политичарима, а сваки нови шеф је и даље задржавао Здравка на истом послу.

Уметност манипулације људима одувек је имала велику вредност. Током времена уназад хиљадама година само је усавршавана. Истина је била једино оно што се наметне људима. Много пута поновљена лаж постајала је истина. Оно што се на површини види као „спонтано“ уствари је само перфектно организовано. Мегафон је замењен сталним шапутањем.

Велики монголски освајач Џингис-кан је имао посебне војнике који су се кретали испред његових борбених јединица и причама о монголској окрутности изазивали су страх и панику код непријатеља. Обмана је била и остала најопасније оружје.

„Како ТАНЈУГ каже…“ почињале су вести некада, а то је за народ значило само једно – вест је поуздана. Није било важно да ли је вест била потпуно тачна. Веровало се „Танјугу“. А истином се ионако одувек манипулисало.

На „Википедији“ све пише. Да, све пише, али да ли је све то што пише истинито? Ко то уноси податке о личностима и догађајима? Зашто људи верују ономе што је неко свесно написао на „Википедији“?

Жан Бодријар је давно рекао: „Уз помоћ медија производи се нова стварност, односно стварност се симулира преплитањем и мешањем истинитог и лажног – поистовећивањем стварног и имагинарног. Изговорене речи и мисли, појмови и чињенице добијају лажно значење и уз помоћ масовних медија стално се понављају и саопштавају као непобитне истине“.

Нису само масовни медији одговорни за саопштавање истине. То чине и јавне личности. Што је у народу већи ауторитет јавне личности, то су и његове речи уверљивије. И што више вођа делује уверљивије, то су и његова популарност и ауторитет већи. Култ вође се ствара, није то природна друштвена појава.

Здравко је умео да процени како да лидерске особине државника може да увећа, како да њихову уверљивост и популарност у народу подигне до жељене висине. Вођа је истовремено и немоћан и свемоћан, зависи ко треба да му се подреди. А војска и полиција су само још једно средство које служи политичарима на власти како би били што убедљивији у својим ватреним патриотским говорима.

Религиозност вође је двојака – по потреби одлази у цркву и скромно се крсти, а већ следећег дана долазе му црквени великодостојници спремни да га пољубе у руку. Исто тако и однос вође према смрти је двојак – данас је сахрањен „херој“, да би сутра био сахрањен „највећи издајица свога народа“. Народ верује свом вођи. 

Ширење оптимизма, веровање у срећан крај, то је оно што вођа мора да ради. Дакле најпре мора народ да се уплаши, да би после тога сваки завршетак деловао као срећан завршетак.

Негативне манипулације се односе на манипулације масама, манипулације подацима, медијске манипулације, психолошке манипулације, … технолошке манипулације, фотоманипулације…  Информација је постала најопасније оружје!

„Људе треба убедити да ти верују“ био је Здравков радни задатак. Проучавао је зато сву могућу светску литературу. Понајвише му се свидео Американац Чомски који је педантно обрадио медијске манипулације масама и јавно их објавио.

Радећи на својим пројектима Здравко се придржавао задатог шаблона који је увек доносио успех. Имао је ону ретку особину да не мора два пута да му се каже како да ради, да не мора да му се објашњава, да не мора нико да га подсећа на рокове…

Измишљао је Здравко мноштво небитних информација да би актуелни државник народним масама преусмерио пажњу са важних проблема на неважне. Учио је надређене како да врше одвлачење пажње са економских проблема и ограничења људских права, тако што би потенцирали јавно приказивање крвавог начина како су „народни непријатељи“ -злочинци масакрирали своје жртве.

Знао је Здравко на који начин се месецима тактички лагано припрема сопствени народ да прихвати оно нашта никада не би пристао, било да је то отцепљење дела државне територије или промена националне структуре становништва. Вештим говорима треба само засенити људску простоту.

Здравко је поред осталог смишљао видео спотове за „ЈУТЈУБ“, није се једино бавио њиховом директном продукцијом. Мајстори за филмске ефекте су материјализовали његове замисли.

Указивао је Здравко државницима на поступак како да се народ неосетно припреми, корак по корак, на нешто што никако није прихватљиво. Вештом манипулацијом би се долазило до тренутка када „ненормално“ постаје „нормално“. Људи се мењају временом, па зато и не осете тихо долазећу  „промену“ која им је наметнута. Нису само маркетиншке рекламе годинама усавршаване, него је и политичка порука сведена на „дечији“ језик. Реакција човека када му се затражи новац преко СМС поруке условљена је претходно пробуђеном емоцијом – погледом на фотографију болесног или гладног детета.

Од простог и кратког предизборног слогана, па до промене школског система који потенцира само елементарне вештине ученика – будућих радника пролетера, није дуг пут. Незнање широких слојева је основа за манипулисање. Исто као и величање простаклука, неукости и људске глупости. А са супротне стране је злоупотреба знања. Код паметних људи врши се стварање осећаја личне кривице за сопствено сиромаштво или друштвено ограничене способности.

Владајућа „елита“ мора да се све више и више уздиже изнад изманипулисане народне масе. А за такву „елиту“ је Здравко свакодневно смишљао и нова државна ордења и одликовања која су верним поданицима дељена у свакојаким приликама.

У канцеларији са високим плафоном и замраченим прозорима Здравко је сео на своју радну столицу, ставио лактове на сто и шакама придржавао чело. Затворио је очи. Ћутао је, само би се зачуо његов дубоки уздах.

Доказао се као најбољи манипулатор.  Најбољи за неког другог. Године су му прошле тако брзо, није ни осетио како живот неумитно одлази. И шта је оставио иза себе?

• Да ли је сусрет са Лолом био случајан? Да ли је она дошла до њега по нечијем задатку? Да ли је сазрело време да схвати да он не припада елити? Да ли је манипулатор изманипулисан?

Усамљени људи нису никад срећни људи. Схватио је Здравко речи Буковског.

• Може ли сада било шта да промени, питао се у себи.

Дружење са Лолом као да га је разбудило. Почео је да мисли и на лепоту живљења, а не само на свој државни посао који му доноси сигуран новац.

———–

Била је субота поподне када га је Лола одвела на Обилићев венац, на мансарду у којој је живела старица од око 90 година, али која је имала дух средовечне жене. Уз кафу и колаче из посластичарнице седели су дуже од сат времена. Здравко је био изненађен бројем телефонских позива на које је старица кратко одговарала. Помислио је да је старица „Мадам“ која као у некаквом  куплерају спаја пословне људе и лепе жене.

Иако се трудио да буде незаинтересован, морао је те вечери да пита Лолу ко је била старица код које су провели поподне.

Лолин одговор је био кратак – сви је познају, она сваког познаје, али нико ништа не зна о њеном животу.

Радећи за женски часопис Лола је била послата код старице да се тамо сретне са непознатим мушкарцем који је почео да јој доставља свакојаке податке о београдским женама из врха друштвеног живота. Биле су то занимљивости које су подизале тираж њених новина, али и њен хонорар. Лола је код својих читатељки стварала илузије лепог и лаког живота о коме се сања.

Здравко се сетио како је Ниче говорио: „Понекад људи не желе да чују истину, јер не желе да им се илузије униште“.

Имао је утисак да ово посебно важи за српске провинцијалце. „Гле срања у Руанди“, детаљ из култног филма, осликавао је начин живота у Србији. Све што је ружно дешавало се тамо негде далеко.

• Лола, па ти и ја радимо исто. Стварамо илузију лепог живота.

Лола се само насмејала.

• Мора неко да шиша овце!
• Да, да, тако је заиста. Људи не желе да чују истину, јер не желе да им се илузије униште.

———

Време је пролазило и Здравко је све боље и боље упознавао Лолу. Није му излазила из мисли, као да је постала подстанар у његовој глави. Била му је још дража када је сазнао да имају претке из истог краја Србије. Лола је по мајци била родом из Деспотовца и Ћуприје, а Здравко је по оцу био родом из Јагодине. Нису били ксенофобични, али им је ипак пријало што се на неки начин разликују од „племенских“ заједница људи који су у Београду непрекидно истицали да су пореклом баш са Косова или из Херцеговине, Босне, севера Црне Горе…

Лола је као самостални новинар путовала широм Србије, и не само да је често посећивала суседне државе, него је обишла и све континенте. Најчешће је сама путовала својим аутомобилом. Обожавала је брзу вожњу и уживала док вози. Говорила је течно неколико језика. Познавала је веома добро културу европских народа. Лако је успостављала контакт са непознатим људима. Била је лепа, одмерена и веома сугестивна.

Здравко и Лола су имали божији дар да сагледавају људе и догађаје на прави начин. Можда је и то био један од разлога зашто толико година нису стекли брачну везу и свој пород.

Утисак да су себе потпуно остварили у животу пољуљао им се од када су постали блиски. Нису били усхићени као парови који одједном постану свесни љубави на први поглед. Напротив, бар је тако Здравко мислио.

Здравко је осећао потребу да буде што чешће са Лолом. Није то крио од Лоле. По неколико пута у току дана ју је позивао телефоном. Њен глас је уносио немир у њега. Почео је да сањари као некакав тинејџер. Расејано је лутао по интернету не примећујући да пословне обавезе занемарује.

Кроз неколико месеци биће председнички и страначки избори на свим нивоима. Од Здравка се очекивало да смисли како да стара власт остане победничка. Ништа не сме да се препусти опозицији. Уосталом, опозиција мора да буде понижена много пре почетка изборне кампање. Додуше, кампања траје непрекидно од избора до следећих избора, али то гласачи не примећују.

Лола, која се у свом часопису није отворено бавила политичким темама, одједном је постала заинтересована шта ће то Здравко да осмисли и предложи изборном штабу и самом председнику лично.

На Здравков изненађен поглед осмехнула се и рекла му нежним гласом:

• Иза сваког успешног човека стоји жена.

Здравко је ћутао неколико тренутака, па је одговорио:

• Не знам још, сутра ћу да ти одговорим.

———-

Наредног јутра Здравко је ишао на посао лаганим ходом, скоро незаинтересовано, па се дошавши до улаза као и увек неколико пута осврнуо и онда тек ушао у кућерину. Било је тачно 8.25 сати. У ходнику су га чекале колеге смркнутог изгледа.

• Стигло је и теби решење о распоређивању на друго радно место. Не постојимо више!

Здравко је ћутао. Био је изненађен. Није знао шта да одговори. У њему се одједном све срушило.

• Зар је то награда за верност после толико година?
• Селимо се, морамо да ослободимо просторије до петка!

—————–

Предвече је Лола стигла у Здравков стан. Одмах с врата је рекла да неће да се свлачи, јер жели да крену у један мали ресторан на вечеру. Здравко је безвољно слежући раменима стајао на средини ходника.

• Хајде, облачи се, па да идемо.
• Куда да идемо?
• „Ако немаш циљ, сви су путеви исти“ каже јапанска пословица. Али ми имамо циљ и знамо пут којим ћемо.
• Лола, седи мало, сачекај да се саберем. Никада нисам размишљао да могу да променим посао. Све је ово за мене страшно.
• Човече, није смак света. Па ти си свој посао радио за новац, а не из идеолошких разлога. Чему толико разочарање? На твом месту ја бих се радовала. Зар не видиш да је председник постао монструозни диктатор? Одлично је што му више нису потребне твоје услуге.
• Али ја не знам шта ћу за који дан да радим!
• Напусти службу и окрени нов лист. Имаш знање које је свима потребно. Можеш да зарађујеш велики новац у маркетингу. Батали „Службу“. Ко то зна како ће да се заврше наредни избори, можда ће да се промени власт, па да и новом председнику не буду потребни твоји пројекти.
• Шта би ми ти предложила – да одемо у Италију у неку рекламну агенцију?
• Не буди ироничан. Гледај на све ово и са практичне стране. Знаш ли да је после Другог светског рата у Нинбергу осуђен и Хитлеров фотограф? Судија га је отерао на робију само зато што је својим фотографијама величао Фирера.
• Ма није баш тако, ја сам само радио за плату.
• Ех, Здравко, Здравко… Амерички тужилац је након истраге о убиству Џона Кенедија рекао нешто изузетно важно – врхунац патриотизма је када државу браниш од власти! Буди пре свега патриота!
• Знам ја све то. Знам, па ја сам професионални манипулатор. У Србији су данас подобни само полуписмени сендвичари, полтрони и проверени криминалци.
• Здравко, никад се не зна зашто је добро што је овако.
• Дуго сам размишљао и донео сам дефинитивну одлуку – напуштам „Службу“! Сутра ћу да напишем отказ. Не могу више овако да живим.

Смркавало се и Лола је пожуривала Здравка да што пре крену на вечеру. Сутра је нови дан.

———-

Неколико дана касније Лолин женски часопис је објавио тужну вест да је у саобраћајној незгоди трагично изгубила живот њихова сарадница публициста Лола. Заједно са њом смртно је страдао и мушкарац који се налазио на месту сувозача. Аутомобил којим је управљала скренуо је са пута и ударио у бетонски зид након чега се запалио. Два очевица саобраћајне незгоде су потврдила како је аутомобил који се кретао испред њих ненадано нагло скренуо. Истрага о овој саобраћајној незгоди је обустављена, јер је очигледно возач погрешио. Нагласили су да ће Лолу читаоци још дуго памтити по изванредним репортажама из Србије и целог света.

Здравко је нестао као да никада није постојао, није било вести о његовој погибији, није било читуље у новинама. Његове колеге су знале само да је дао отказ на послу и да је вероватно са пријатељицом отпутовао у Италију.

Почела је предизборна кампања и никог више нису интересовале судбине појединих људи.