УСАМЉЕНА

Највише сам се плашила да ме неко не заустави на пола пута. Почело је то на факултету када сам схватила како ме неки професори и асистенти безобразно гледају, просто су ме прождирали. А ја сам само желела да знањем положим испите, да не морам да трпим насиље попаљених матораца.

Била сам средњошколка када смо славили нечији рођендан у приватном стану. За мном је у купатило утрчао мој друг из детињства. Баздио је на алкохол. Имала сам у њега поверење као у брата. А он је одмах раскопчао панталоне и навалио на мене. Јесте да је био фрајер у кога су многе  биле заљубљене, али мене није привлачио на тај начин. Једва сам успела да се измигољим и излетим из купатила.

Нисам од оних девојака које не воле мушкарце. Напротив. Била сам више пута заљубљена.

После факултета сам одмах почела да радим у великој компанији. Посао ми се допадао и била сам посвећена каријери. Рекло би се каријери, али то није било то у правом смислу. Радовала сам се успешно окончаном сваком послу. И добијала сам све теже и теже задатке. Самопоуздање ми је расло, нисам се ничега плашила. А и зарада је била све већа и већа.

Моји родитељи су имали само мене. Испуњавали су моје жеље. И сестра моје мајке, матора распуштеница без деце, обожавала ме је од како сам рођена.

Купила сам стан на мансарди са прелепим погледом. Уредила сам га скромно, само за живот једне особе, не за породицу или велико друштво које би се ту окупљало и правило теревенке сваког викенда.

Можда јесам особењак, али нисам баксуз који никог не трпи. Једноставно сам имала потребу да живим онако како ја хоћу.

У великој згради са много станова и мало станара, довољна је једна соба са навученом завесом на прозору. У ту собу може човек да се сакрије, да спава када хоће, да гледа телевизију када хоће, да чита или пише, да слуша одабрану музику, да вечера ујутру и доручкује увече, да сања…

Кинеска пословица каже да онај ко ради оно што воли, као да ништа не ради.

Новац може да се зарађује и код куће, ван канцеларије или фабричке хале. Нико не мора да стоји некоме над главом док ради. Нека се свако бави оним што може и што воли.

Да ли је то онда права слобода?

Волим себе зато што нисам оптерећена туђим погледима на свет, што смем да уживам у сладоледу без страха да ћу да се удебљам, што смем да будем обучена како мени прија – да будем екстравагантна на послу и опуштена у фармеркама, што не морам да пратим модне трендове, што ми се ружни снови завршавају буђењем, што сам још увек сама у свом стану, што волим да путујем по свету без страха…

Не плашим се да остарим, што ће лик да ми се измени и што ћу морати да носим наочаре, а и коса ће да ми побели, па нећу морати да се шатирам код фризерке.

Постојао је један старији мушкарац, који ме никада није дотакао, а волели смо се скоро три године. Без бојазни сам му се поверавала, шапутала младалачке нежности. А он је био мудар, превејан, лепо васпитан, прави господин… Можда се због њега нисам до сада удала. После њега сам постала тврђа, затворенија у себе. Скривала сам своју нежност, нисам је давала чак ни родитељима, а ни тетки којој сам била све.

А све што сам ја желела била је моја соба и путовања на која сам одлазила сама.

Гледала сам поред себе како људи постају лопови, како краду туђу срећу, како у џепу имају све могуће партијске књижице и како су увек уз тренутног владара. Као курве су се продавали. Патриотизам им је био у свакој изговореној реченици. Захвалност партијском вођи им је постала узречица.

Помрчина је била свуда око мене. Никако да видим да неко понесе светлост. Може да буде још грђе него што јесте, добро је и овако – слушала сам свакодневно исту тугованку.

И зато је мени моја соба била моја слобода. Соба без телевизора и непрекидних најновијих вести о све већем стандарду пензионера и оних са минималном месечном зарадом, оних који се никада не буне. Или оних који су увек против свега буне.

Добијала сам непрекидно позиве да учествујем у викенд забавама на којима свако сваког познаје и наравно свако сваком иза леђа нешто замера. Понекад бих удовољила својим пријатељицама и правила бих им друштво, тек да будем виђена. Додуше, ишла сам на премијере филмске и позоришне, на отварања ликовних изложби, на јавне скупове где сам знала да ће да буде и мој пријатељ који је радио у редакцији једног познатог часописа. Узгред би он уз текст увек стављао и фотографију на којој су ме јасно препознавали.

После свих тих јавних скупова и приватних забава враћала сам се у своју собу на мансарди. Ту сам осећала праву слободу.

Након једног путовања на мотоциклу зли језици су били толико гласни да сам морала да чујем како се у мени наводно крије мушко створење које обожава само младе девојке. Глупост! Просто сам уживала да на снажном мотоциклу осећам ветар. Вијугав пут поред планинског језера је био прави изазов за сваког возача, па и за мене.

Летујући на мору изнајмила сам аутомобил без крова. Тих недељу дана стално сам се возикала поред обале. Има ли ишта лепше од заласка сунца далеко на пучини? Можда има. Поглед на поље расцветале лаванде у близини светионика на једном рту пробудило је у мени жељу да живим баш ту, у кући са погледом на море и бескрајну лаванду.

Једноставност живота на рту са светиоником могла сам да упоредим са слободом коју сам имала на мансарди. Додуше поглед на морски бескрај и поглед на градске кровове никако не могу да се упоређују. Из свог стана сам увек могла да стрчим низ степенице и улетим у градску гужву, да свратим у кафић, да купим неко пециво и слистим га на улици, да набавим најновију књигу и да се опет вратим у своју собу, у свој мир, у своју слободу.

Обилазила сам повремено своју тетку. Оматорела је, али се још увек облачила и шминкала као у најсрећнијим данима своје младости. Чувала је у стану пса с којим је разговарала као са одраслом особом. Два пута дневно га је изводила у шетњу, купала га је, чешљала, мазила, играла се с њим. Нажалост није могла да рађа децу, па ју је муж рано напустио.

Тетка ме никада није питала зашто се још нисам удала и зашто немам дете или чопор деце. Знала је да ће о томе да ме гњави моја мајка. И стварно, увек када би моја мајка заустила да ме пита, ја сам спремно одговарала да сам још млада и да има времена, да тренутно радим на важном пројекту који ме преокупира, да нисам одлучна кога да изаберем између силних удварача, да ми се свиђа момак који је тренутно у Јапану, па чекам да се врати и тако то…

Сама сам, али ми то не смета. Напротив, ја уживам у сваком свом тренутку. У слободи коју ми пружа моја соба у коју никог не доводим. С људима сам на послу, у јавном превозу, на улици, у продавници, у позоришту, у парку, на шеталишту поред реке… Можда ми је због тога моја соба најлепше место на свету.  

Никога ја не следим, само слушам своје срце и изражавам своју личност. Зато сам аутентична. Моје самопоуздање ми даје храброст да живим свој живот. Не осећам усамљеност. Сама сам, али нисам усамљена.