Две кумановске битке – два споменика

Јесењи ветар је тога дана дувао с планина, хладан и оштар, као да носи сећања која никако да се слегну. Пред зидинама манастира Свети Прохор Пчињски стајала су два човека. У рукама су држали воштанице. Пламенови су треперили, бацајући немирне сенке по старом камену.

Милан Станковић из Врања био је сед и крупан, лица избораног ко стара кора. Поред њега, Дејан Стаменковски – млађи, али већ са оним тешким погледом који се стиче тек после сеоба.

Када су свеће догореле, Дејан угаси своју кратким, љутитим покретом. Сив дим се дигао увис.

„Ето, бре… Дођем овде да упалим за оца и за прадеду. Нигде друго немам где“, рекао је тихо. „У Куманово више не смем. Као да сам туђин на свом прагу.“

Стари Милан је дуго ћутао, па проговорио тешким врањским:

„Збори, море. Кажи шта те тишти.“

Дејан се наслони на хладни манастирски зид.

„Прадеда ми је остао 1912. код Куманова. Кажу да је онај споменик на Зебрњаку био права лепота – четрдесет осам метара, видео се километрима. А Бугари га ’42. дигли у ваздух. Минирали ноћу, кукавички, ко да им је највећи непријатељ био тај камен. Срушили су кулу, све у прах претворили… али кости у крипти нису могли да дохвате. Остале су доле, у мраку.“

Милан пљуну у страну и стеже вилицу.

„Еј, море, што је то иста несрећа, бре! Мој деда је страдао те ’42. Од исте руке. Само зато што је био Србин. А његов отац, мој прадеда, лежи тамо са твојим. Заједно су јуришали на Турке.“

Старац одмахну главом, глас му је био груб и пун јада:

„Ми подигнемо споменик за ослобођење – они га сравне са земљом. А Албанци после 2001. дигну свој у Слупчанима. Нов, уредан, орао крила раширио, двадесет метара, блиста на сунцу. Општина платила, нико им реч не сме. Охридски им дао све. А ми? Ми се спакујемо и ћутимо ко мишеви.“

Дејан је гледао према брдима.

„Зато више и не идем на Зебрњак. Рушевине су запуштене, коров свуда. Около све албанско. Прођеш, а осећаш како те мере. Отац ми је погинуо 2001. као полицајац. До тада смо живели нормално… После – куфери и Скопље.“

Милан спусти своју велику, жуљевиту шаку на Дејаново раме и стисну га снажно.

„Неправда је то, море, голема неправда. Једни наш камен сруше, други подигну свој и још се поносе. Али слушај ме добро, Дејане… Крв наших не лежи мирно у тој земљи. Она ври. И док год ми, стари и млади, долазимо овамо да палимо воштанице, док год памтимо ко смо и шта смо дали – ниједан споменик, ниједан орао, ниједна бугарска мина неће нас победити.“

Старац подиже поглед према планинама. Глас му задрхта, али не од слабости, него од снаге:

„Нека дижу своје. Нека руше наше. Ми ћемо и даље долазити. Јер ова земља зна чија је крв у њој.“

Два човека остадоше да стоје раме уз раме у муклој тишини.

Октобарски ветар бесно је шибао око манастирских зидова, носећи далеко мирис воска, тамјана и непоколебљиву, тврдоглаву српску тугу.

Тугу која није молила за милост.

Тугу која је само памтила.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА