ЋУПРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ – СТАНКО САЈЏИЈА

Бербери су некада били људи од поштовања. Не само због бритве коју су стављали људима под гушу док их бријају, него и због мајсторског вађења зуба, снижавања крвног притиска помоћу пијавица и због новина за читање. Њихова радња је била место за размену информација.

Сајџије су се по много чему разликовали од бербера. Смирено су седели с моноклом и ситним алатом и радили оно што други људи нису умели. Поправљали су и продавали сатове. И златне минђуше и остали накит. За сиротињу мале минђуше, за имућне минђуше са драгим камењем.

Није могла свака чаршија да се похвали сајџијским радњама. То је већ била ствар престижа.

У Краљевини Југославији, која је постојала само две деценије, Ћуприја је имала око осам хиљада становника и била је многољуднија и од Тиране, главног града Албаније. У главној улици, тада са именом Краља Петра, постојале су две часовничарске радње. Једна је била у власништву Бела Михајлица, а друга Станка В. Тасића.

Станко је остао упамћен као људина великог срца, добротвор, педагог, мајстор који је увео у занатске тајне многе младе сајџије.

Станко В. Тасић се родио у Врању, тачније у Доњем Врању. Калфенско писмо је стекао 1922. године, а Мајсторско писмо 1926. године, када се и доселио у Ћуприју.

Био је ожењен Персидом. Нажалост нису могли да имају своју децу. Али то им није сметало да се према Станковом братанцу односе као према рођеном сину. Васпитали су га успешно, па је он касније своје знање хемије преносио ђацима у медицинској школи.

Станкова радња је била наспрам улаза у Гимназију. У њој су поред поправке могли и да се купе сатови разни – џепни, зидни обични и необични, са 12 часовних подела, али и са 24 за железничаре. Продавао је и накит, нарочито јефтиније минђуше које су добијале девојчице.

Дуги низ година је био председник Занатлијске задруге у Ћуприји која је формирана 1922. године и која је преко фонда обезбедила новац за изградњу „Занатског Дома“, зграде коју сада сви познају као зграду биоскопа до Гимназије.

Станко је у својој часовничарској радњи вршио и предпродају карата за разне културне догађаје у Ћуприји. Можда је и концерт који се рекламирао био визионарски знак да ће баш у Ћуприји да буде направљена школа за младе музичке таленте?

У Краљевини Југославији су занатлије имале признати статус у грађанском друштву, који им је практично одузет доласком комуниста на власт. Циљ изградње „Занатског Дома“ је био да он буде центар и расадник економског и културног напретка Ћуприје. Због тога је била част, а не обавеза, великог броја грађана да се упишу у списак „Великих добротвора“, „Добротвора“ и „Утемељача“.

Уочи распада Краљевине Југославије сазидана је зграда „Занатског Дома“. Нажалост данас је судбина ове зграде неизвесна.

Мајстор Станко, пореклом Врањанац, свој радни и животни век је посветио Ћупричанима. Остаје само сећање на њега.

Аутор:

Душан Стаменковић