ПАТРОЛЏИЈЕ

Сваки град има своје патролџије.

Лаганим кораком, зими са рукама у џеповима од капута, а лети са рукама на леђима, двојица по двојица, шетају мушкарци у средњим и позним годинама. Скоро да никада међусобно не разговарају. Ћуте, гледају, климају главом и застајкују. Убијају кругове од моста на Раваници до моста на Морави. Онда седну на једну од оних клупа у централном градском парку које су окренуте ка улици. Седе, шетају, седе, шетају, сваки дан, по киши и по сунцу.

Патролџије нису стални инвентар у кафанама и кафићима, увек су на свежем ваздуху.

Зими, кад заблиста зубато сунце, као глинени голубови стоје укрућени на ивици тротоара до школе. Ту је пре подне сунчана страна улице. Стоје, ћуте, гледају и климају главом. Погледом прате сваки аутомобил који чека да се упали зелено светло на семафору.

Увече стоје на супротној страни улице и помало подупиру стубове старе робне куће.

Дневне и ноћне патролџије се смењују. Нема много разлике међу њима, ови дневни су једино мало старији од оних ноћних.

Дању загледају прозоре на зградама не би ли запазили неко лице које њих посматра. А један прозор им посебно привлачи пажњу. Нарочито када је испред зграде паркиран увек чист ауто метално сиве боје са чувеним амблемом на средини хаубе.

То је Ратков ауто, а на прозору је Беба која гледа према школи пазећи да јој дете изненада не дође кући. Завеса иза Бебе, која се ритмички лелуја, не дозвољава да се види кога још има у соби. Али патролџијама то не смета, јер знају они зашто је Ратков ауто ту паркиран.

Увече гледају на супротну страну улице, према парку и музеју. Ту опажају даме које опрезно, на брзину, осврћући се около, брзо улазе у аутомобиле и онда још брже одлазе у ноћ. Ниједан детаљ тих вечерњих акција не може патролџијама да промакне.

Патролџије све виде.

Виде ко пуши на улици, ко телефонира док прелази улицу ван пешачког прелаза, ко поред себе, ван корпе за отпатке, баца папирнате кесе од пљескавице….

Виде ко стално шета пса улицом. Пас нема корпу преко њушке, али застајкујући свесрдно загађује тротоар.

Патролџије се међусобно кладе. Ко ће први да опази жену или девојку у сукњи или у хаљини. И по неколико дана прође, а да нико није добио опкладу. Као да је нека завера, и старе и младе не мењају панталоне. Додуше, када је врућина, носе кратке панталоне и шорцеве који ништа не скривају, заборављајући да је чар само у наговештају.

Два пута месечно патролџије одмеравају дужину редова испред банака. Онда констатују промене. Тај и тај и та и та више не праве гужву испред банке. Дефинитвно су се преселили на градску периферију. Додуше, биће још неколико недеља са залеђеним осмехом на фотографијама на бандерама и на дрвећу у судском парку. Добро је што су постављени и огласни стубови на ивици тротоара, све се више користе за ту врсту фејсбука.

Патролџије док шетају немају за разговор политичке теме. Испуниће своју грађанску дужност на изборима заокружујући првог на листи. И то је то. Ионако лично не могу да утичу на друштвене промене.

Патролџије имају и друга имена – шетачи, посматрачи, доколичари, бадаваџије…

Патролџије су као зомби, без обзира како их називамо.

Ту су стално, а као да их уопште нема.

Посвећено једном од патролџија који се преселио у вечна ловишта.

 Аутор:

Душан Стаменковић