СВЕ БИЛО ЈЕ МУЗИКА

Веома слушана радио станица из Јагодине емитује често Арсена Дедића и његову песму „Све било је музика“ – … Много година дугих дели нас сад, други људи су овде, други је град….

Наша златна Вера Николић је у интервјуу за први слободан лист у Југославији „ЧИК“ изјавила да је њен омиљени ВИС (вокално инструментални састав) „Диносауруси“ из Ћуприје. Непознато име и за оне који су тада живели у Ћуприји. Не због тога што је домаћи рок тек ступао на сцену и што су људи обожавали свирке шећеранског блех оркестра на променади, него зато што су то били само неки клинци из центра града.

Трештало је у подруму у згради у главној улици до Гимназије. Радмило-Рака је у заносу ударао у бубњеве, тако да је надјачавао Владимирову-Влајчетову гитару и Бранкову органу. Ноћу су слушали Радио Луксембург и скидали песме, а дању су ишли у школу, тако да им је мало времена остајало за подрумску свирку. Били су то другари из 52. генерације.

Узор млађој генерацији су били момци рођени непосредно након завршетка Другог светског рата који су формирали инструментални састав БИС „ДИЛЕНОНИ“ 1965. године. Љуба Шеф, Вељко Поповић, Драган Поповић Калинџа, Светозар Станковић Нани, Драган Стојановић Трта, … Генијев брат Буљанчевић, Миодраг Крагуљ, Срба Поповић Поп… забављали су не само Ћупричане на базену на Славији, у сали „Партизана“ (данас „Соколски Дом“), у „Јадранчету“ код железничке станице…, него и Параћинце, Јагодинце, а понекад су ишли и у Деспотровац и Свилајнац.

Дубровачки трубадури су били познати широм Европе, али ипак су се у подрумима слушале импровизације Џими Хендрикса, Битлса, Бич Бојса….

Нешто касније су кренули и остали момци из Ћуприје да формирају своје саставе, па се чула музика и из других подрума. Најдуже су опстали другари из подрума у згради где је сада смештен ЛОТО.

Било је то време када је шећерански блех оркестар ватрогасног друштва био на врхунцу свог веома дугог постојања. Бројао је 32 члана који су поносно носили елегантне и препознатљиве униформе. Имали су свог капелника господина Јан Завадила, Чеха по пореклу. Ништа чудно, јер су Чеси донели у Ћуприју не само другу фабрику шећера у Србији, него су у некадашњу турску касабу донели и средњоевропску културу. Прва фудбалска лопта је заиграна на Славији, први балетски кораци, дамске хаљине и мушки шешири… све је одисало чешким духом.

Оркестар је имао обавезу да свира сваког Првог маја, од уранка до изнемоглости. Једва се чекао неки повод да све буде музика. На свечани ручак у тадашњем парку поред пословне зграде у Добричеву поводом завршене жетве позивани су и сви чланови оркестра.

Камен темељац за Музичку школу 1959. године нису освештали попови, али је зато шећерански оркестар увеличао церемонију и политичке говоре.

Марш на Дрину смо могли само да гледамо као филм у биоскопима, али не и да свирамо на скуповима, свадбама, вашарима. Труба је могла да се чује као ТИШИНА (IL SILENZIO). Неко чудно време је било.

Момци из ВИС „Диносауруси“ су отишли у Београд на студије, постали су академски грађани, али никада нису престали да уживају у музици. Људе из шећеранског оркестра су заменили неки млађи, али престанком рада фабрике, престао је блех оркестар да постоји. Нема више Кокера, Курјака, … Били су ту Мирко Магарац, Милован Ћуп и многи други. С оним најстаријим Лалетом сада је млађи Пеца.

За разлику од Бечких дечака, у Ћуприји су „Тужни дечаци“, који не певају, него свирају само када их неко позове на нечији вечни испраћај у Борјак. Додуше, појаве се и на прославама и свечаностима, али ређе. Све традиционално полако нестаје.

Сада славу Ћуприје по свету проносе гудачи Школе за музичке талента, а за њима и ученици Музичке школе.

Несумњиво ће се у Ћуприји још дуго чути и рефрен „Све било је музика“.

Аутор:

Душан Стаменковић