Људи су се одувек делили на оне који морају да ћуте, трпе и раде и на оне друге. Та подела је некада била прикривена, а некада не.
Делили су се људи и на војнике који служе држави и владару и на оне који су тим војницима обезбеђивали храну, вино, забаву…
У старом Риму жене су биле рођене слободне, биле су грађанке, али без права гласа и нису могле да имају политичке функције. Међутим, то није истовремено значило да не могу да владају. Биле су довољно мудре да владају мушкарцима.
За разлику од заводљивих, склоних сплеткарењу, оних које су уживале у позоришним представама или у борбама гладијатора у аренама, поједине су биле војни заповедници.
Каструм Хореум Марги је најбржи развој имао у време једне од таквих жена. Тада је добио и ковницу – оружарницу у којој су се производиле и пољопривредне алатке. Плодна равница Велике Мораве је постала права житница која је хранила целу регију. Низ реку су пловили бродови.
Сви су задовољно слушали своју Заповедницу. Била је не само лепа и јака, него и праведна.
Остарелим легионарима је уступала имања на левој обали Велике Мораве, од каменог моста ка северу. Обезбеђивала им је пољопривредне алатке и све друго да би могли безбрижно да сеју и жању, да се осећају корисним. На тим имањима су своје последње дане проводили и црни робови са севера Африке.
Зидари, тесари разни мајстори, пензионисани легионари са својим црним робовима, … у знак захвалности направили су Заповедници прелеп летњиковац у сред винограда на падинама Јухора. Поглед са терасе летњиковца на долину у којој се беласала Велика Морава био је незабораван.
Преко целог дана је сунце обасјавало камено здање. А ноћу је топла водена пара грејала под на коме је био велики мозаик. Изнад улаза у летњиковац на каменој плочи остало је уклесано име лепе Заповеднице.
Смењивала су се ратна и мирна времена.
Ваљда постоји проклетство да свака генерација људи мора бар једном у животу да ратује.
Тако је и моћна Заповедница једног пролећног дана отишла незнано куд са својим легионарима. У каструму су остали само војници који су чували камени мост на Великој Морави. Летњиковац и виногради су запустели.
Кише су почеле да падају сваког дана. Бујице са брда су све пред собом носиле ка широкој и лењој Великој Морави која се разгоропадила. Вода је све више надолазила. Житна поља су поплављена.
Испод воде су остала имања остарелих легионара. Муљ је прекрио бронзане крчаге, мотике, секире, грабуље, вериге,… скривено благо. Вода је још дуго остала на житним пољима, а ћудљива Велика Морава је опет променила своје корито.
Вековима касније ратари су на уздигнутом делу обале направили село и богомољу поред које су сахрањивали своје најближе. Копајући једну раку наишли су на бронзани крчаг са римским новцем. Радозналост их је покренула да прекопавају околину. Ипак, нешто је остало испод земље до данашњих дана.
Име лепе Заповеднице је остало тајновито до данас.
Камена плоча са исклесаним именом изнад улаза у летњиковац још није пронађена. Чека неке нове радознале људе. Трагаче за благом.
Доћи ће авантуристи и трагачи за римским благом сами, без позива. Нису то туристи које желе да посете музеј, којима треба луксузни хотелски смештај… А онда ће археолошко благо незнаим путевима да стигне у приватне колекције чиром Европе и Америке.
Аутор:
Душан Стаменковић
Душан Стаменковић 
Оставите коментар: