Скрећемо лево-десно, мувамо се, сударамо, … ретко идемо право. Ратујемо за крст часни, за слободу бајну, за … за паре. Зинуло нам д… за паре, рекла би Рахела Ферари. „Бићемо милионери идуће године у ово доба!“ слушамо сваке вечери Дел Боја. БИА и Полиција обезбеђују регуларност полагања мале матуре у земљи Србији.
А онда, на плажи поред Велике Мораве сасвим другачији свет. Свет бајкера. Неко их обожава, неко их не запажа, неко мисли да су најгори, а неко да су најбољи људи. Бајкери имају своје снове, снове који их воде напред. Сањали би они и више и лепше. Сигуран сам у то. Само да су боље схваћени од оних који су на државним јаслама.
Поред Раванице деца певају. У ритму Европе певају. Није то онај ритам који слушамо пуне две деценије на једној телевизијској станици. То је неки лепши, полетнији ритам. Уосталом, и власник споменуте телевизијске станице када узме гитару у руке свира у ритму Европе. Имају деца своје снове. Невине, блажене, … снове који их воде напред.
Штребери иду само напред. Не обазиру се на оне којима би маме и тате купили диплому за посао у државној служби. Они имају очи да виде, уши да чују. Читају, стичу нова знања, уздижу се високо. Иду само напред, јер их снови воде. Додуше, грејаће их Сунце туђег неба.
Има још људи који су из неких других времена, времена када се није лагало и крало. Тада се није исплатило да се лаже и краде. Данас више није тако. Те људе снови више не воде напред. Застали су. Као да су зомби. Има ли наде за оне чији су снови убијени?
У Ћуприји, 17.06.2016.
Душан Стаменковић
Душан Стаменковић 
Оставите коментар: