Ћуприја је почетком и средином 19. века била изграђена само на простору између Велике Мораве и остатака римског каструма, поред Јагодинске махале. Село Жировница је било јужно и разликовало се од вароши. Становници се ниси много интересовали за земљорадњу, јер су углавном били ослоњени на војску, трговину и угоститељство.
У Србији, па и у Ћуприји, догађаји у Мађарској 1848. године изазивали су нагли прилив Срба из Војводине у Србију. Ћупријска општина дала је досељеницима бесплатан грађевински материјал, помоћ у изградњи кућа, и пољопривредно земљиште, а ослободила их је и пореза на три године, уз обавезу да за 15 година не смеју отуђити земљиште, нити га оптеретити хипотекама. Сматрало се да ће Банаћани добивши мало земље да побољшају начин обрађивања земље. Истовремено је и повећан број становника у вароши, скоро двоструко.
Повећањем броја становника јавила се и потреба за проширењем вароши на југ, даље од водоплавне Велике Мораве, па је дошло до спајања са селом Жировница.
Тада је свака кућа имала и велико имање око куће са њивама у наставку дворишта. Али куће досељеника из Војводине су биле другачије, биле су као у Срему и Банату. Ушорене, са тремом, великом пекарском пећи,… биле су сконцентрисане у југоисточном делу Ћуприје формирајући нове улице Сремску и Банатску.
Војвођани су донели и нова презимена у Ћуприју – Црњански, Мушурински, Борзош, Томић, Субић… Веома брзо је дошло до потпуне асимилације придошлица.
Феликс Каниц, обилазећи Ћуприју пре него што је осмог априла 1893. цела Моравска долина била погођена разорним земљотресом, написао је: „Видео сам да су им и поља била слабо обрађена и запуштена. Срби који су пре 35 година дошли овамо из Баната, наводно због превеликих пореских терета, нису се показали као добри колонисти. Добили су материјал и другу помоћ за градњу кућа и за обраду земље бесплатно, уз услов да их 15 година не оптерећују хипотекама и да их не продају, a уз то су прве три године по досељењу били ослобођени и плаћања пореза. Постојали су сви услови за ваљану обраду ове изврсне земље; међутим, лени као што су били и у свом ранијем завичају, одали су се пићу – ракија je врло јевтина — запуштали су своја поља и радије се прихватали лакшег киријања са својим окретним мађарским коњићима.“
Почетак индустријализације Србије, развитак угљарства, нова пруге Београд – Ниш и Ћуприја – Сењски Рудник, пратећи послови на железници и изградња брикетнице условили су ширење града на југ према Параћину. Тако су улице Сремска и Банатска престале да буду далека периферија Ћуприје.
Аутор:
Душан Стаменковић
Душан Стаменковић 
Оставите коментар: