Буђење је понекад стресно, нарочито после лепих снова кад стварност дође као неко морање. Кишно јутро ствара дилему: устати и попити кафу и узети слатко и хладну воду, можда и једну „домаћу“, или устати и попити шаку пилулица за здравље?
Снови воде напред!
Људи све могу, ако желе. А треба најпре да пожеле…
Радозналост и неки унутрашњи нагон за стварањем у човеку по имену Пандуровић условили су развитак Сењског Рудника почев од друге половине деветнаестог века. У густим шумама у близини извора реке Раванице и поред рударског улаза у утробу земље кренула је изградња стамбеног насеља. Почетак индустријализације Србије довео је у Кучајске планине, у забит, железничку пругу, инжењере, лекаре, копаче угља…. Направљена је црква, школа, болница, дом културе, соколана, стадион… све како треба, баш као и у Ћуприји.
Онда су дошли неки други људи са својим сновима, са сновима који су и њих водили напред.
С друге стране планине направљен је потпуно нов град – Ресавица. Нов улаз у утробу земље, нова железничка пруга, нова црква, школа, дом културе, стадион… све како треба, баш као и у Сењском Руднику.
И Сењски Рудник је почео лагано да се гаси. Железничка пруга је однета, зграда болнице се урушила, кафана је заменила дом културе, стадион је опустео. Становника је све мање и мање, ни школе ускоро неће да буде. Дом пензионера више не постоји. Само музеј подсећа да је почетак индустријализације баш ту почео.
Између сна и јаве, између једне домаће љуте и шаке пилула, јавља се јутарња дилема шта ће бити са градом који је остао без брзе пруге и железничке станице на њој, са градом чија је болница спала са здравственог центра на локални ниво и у којој трећина лекара одлази у пензију, са градом који је гарнизоно место без војске, са градом у коме има све мање и мање становника, са градом у коме се рађа дупло мање деце, са градом који нема дом културе, … са градом између два суседна града који се шире тежећи да се споје…?
Да ли ће и Ћуприја као Сењски Рудник да буде место где се једном годишње окупе они које су снови одвели далеко?
Последње суботе у мају месецу у главној улици испред улаза у Гимназију стајаће оматорели матуранти свечано обучени. Примиће их само садашњи директор школе, а после ће заједно да оду у кафану, на по једну „домаћу“ која ће да им измами лепе успомене на детињство у Ћуприји.
И у Сењском Руднику ће сутра да буде нови дан као и у Ћуприји.
Велика Морава и Раваница подсећаће да све тече и све се мења.
Аутор: Душан Стаменковић
Душан Стаменковић 
Оставите коментар: