ЋУПРИЈСКО САМОУПРАВЉАЊЕ

Уставне промене могу цео живот да окрену наглавачке. Тако је било и неколико година пре Титове смрти када је друг Кардељ, након смене Александра Ранковића, својим уставом омогућио децентрализацију друштвених и привредних односа у Југославији.

Сведока тога времена има све мање и мање. А они углавном ћуте, јер знају да су кривци за све што је уследило. Кривци су у сваком случају. Једни зато што су били ЗА, а други зато што нису били довољно ПРОТИВ.

Сви сада знамо да је устав из 1974. године поцепао Србију на две покрајине и остатак, и омогућио самоуправну одвојеност покрајина. О томе сада знатижељни могу да читају разне теоретске списе. Мало је познато како се све то одражавало у маленој Ћуприји.

Банкарски систем је с новим уставом претрпео огромне промене. Одједном су банке престале да функционишу по америчким принципима и постале су самоуправне. То је у пракси значило да тадашњи банкарски експерти уступају своје место локалним кредитним одборима у којима су седели општински политичари. А опет, ти општински политичари су бирани на самоуправан начин. И тако се створило врзино коло које је довело до привидног наглог индустријског развоја, односно до распада привреде.

Фабрике су претваране у разне СОУРЕ, ОУРЕ и ООУРЕ… У Основним Организацијама Удруженог Рада (ООУР) самоуправљачи су бринули само о четкама и метлама, јер је виши ниво организовања пребачен тамо негде високо, високо, далеко од радника.

И почела је грандоманија. Општински политичари су узлетали на крилима маште. Сваки од њих је једино размишљао како да у своје село довуче банкарско богатство. Олако су узимани међународни (девизни) кредити. Никога није интересовало време враћања дугорочних-инвестиционих кредита. А и зашто би некога било брига шта ће да се деси након истека грејс периода, времена када се кредит још не враћа банци.

„Југобанка“ се децентрализовала. Моћна светска банка је постала скуп малих, локалних банака. Директор банке је постао послушник кредитног одбора у коме је већински глас био глас општинских самопурављача.

Прави лидери визионари су устукнули пред маштом општинских политичара.

У свакој општини, па и у Ћуприји, кренуло се са изградњом или бар реконструкцијом, фабрика и осталих привредних субјеката и установа. Време предивно за самоуправљаче.

Ницале су нове фабричке хале, пословне зграде, радничка одмаралишта, школе, обданишта, болничка одељења, … асфалтирани су путеви до сваког села, ….

„Југобанка“ је добила конкуренцију од других банака. Паре, паре, паре… односно кредити, кредити, кредити… Свима је било лепо, сви су били срећни.

Корупција је почела да цвета.

Ћупријски директори су наручивали нове пројекте. Пројектанти су испуњавали њихове жеље. Банке су делиле инвестиционе кредите. Општинари су пресецали слављеничке врпце у недовршеним фабричким халама. Запошљавани су радници на непостојећим радним местима. Закон о приправницима је био неумољив, одмах по завршетку школовања следила је плата.

И дошло је време враћања банкарских кредита. Репрограмирање кредита је значило ново задуживање, узимање кредита да би се вратио стари кредит. Време је описано у „Глави шећера“.

Самоуправљачи су пожелели да буду капиталисти. Излаз је нађен у новом закону о предузећима. Друштвена својина се претвара у приватну својину. И буквално се претвара у приватну својину, али само појединаца.

Време транзиције траје још увек.

Нека ми не замере грађани Ћуприје који су некада радили у ШЕЛКУ, МИПУ, ВЕЛМОРТРАНСУ, КОМПРЕСОРУ, ДОБРИЧЕВУ, НАПРЕТКУ… Све су то биле фирме које су се олако задуживале код банака и које су свој развој заснивале на дугорочним банкарским кредитима, најчешће међународним кредитима.

„Југобанка“ и данас постоји. Није успео Динкић да је уништи. Али зато нема више ШЕЛКА, МИПА, ВЕЛМОРТРАНСА, КОМПРЕСОРА, ДОБРИЧЕВА, НАПРЕТКА… Нема више дванаест хиљада радника да сваког јутра жури на посао.

Дошле су неке нове банке из Италије, Грчке, Кине…

Прави лидери визионари су устукнувши пред маштом општинских политичара напустили Ћуприју одавно, много одавно.

Аутор: Душан Стаменковић