Летујући пре много година на нашем Јадранском мору био сам у прилици да објашњавам где је Ћуприја. Старија госпођа је мислила да је Ћуприја на Дрини, а не на Морави, а млађи мушкарац је одмах рекао да памти Ћуприју по ресторану „Плоча“. Тада није било сплавова на рекама, па је ресторан „Плоча“ био изузетан, јер се налазио у парку на обали реке.
У том друштву нико није говорио о манастиру Раваници, нити о великој касарни. Можда је неко споменуо музичке таленте и Веру Николић, али се ја сада тога не сећам.
Коју годину касније док сам боравио у Љубљани, домаћини су ми рекли да сви знају Ћуприју по томе што се у центру града на блиској удаљености налазе две словеначке робне куће – „Меркатор“ и „Емона“. Такав случај није постојао нигде у Словенији.
Данас не бих умео да објасним шта то моја Ћуприја има, а други градови немају, шта је то чиме би се Ћуприја подичила.
Да причам о Стублинама, о римском каструму, о пропалим фабрикама, о …
Не, не знам прави одговор. Трудио бих се да објасним да је град на две реке, да због река има своју душу, да је највећа вредност града у људима – у младим људима, у музичким талентима, у спортским талентима, у ђацима којима је медицина у срцу.
Рекао бих да је Ћуприја центар Поморавља и будућег Морава града, да је то град који има перспективу.
Додуше, не бих могао да кажем колико још година мора да прође до дана када ће Ћуприја да добије жељени изглед. И колико новца би требало да се потроши до тада на решавању актуелних градских проблема.
Много шта недостаје граду, од водоснабдевања и испуштања чисте воде у Велику Мораву, па до регулисања саобраћаја и урбанизације градског трга.
Водоснабдевање је рак рана политичке елите већ деценијама. Превише кратко трају мандати између два избора за локалну самоуправу, па нико и не покушава да размишља неколико година унапред. Нема планова и пројеката како да се повећа количина воде на извориштима, како да се замени пропала градска водоводна мрежа, како да се одведе сва та утрошена вода у Велику Мораву на начин који екологија захтева.
Градске улице су пројектоване у време фијакера, у време када није постојало оволико путничких возила. Недостају јавна паркиралишта, али и паркиралишта за станаре многих зграда које немају своје двориште. Нема ни бициклистичких стаза, а град је у равници и идеалан је за бициклисте – додуше, бициклисти се сада слободно возе тротоарима повремено ударајући у недужне пешаке. На Великој Морави би требало да се изгради један нови мост који би спајао Ћуприју и Јагодину, али и да се преуреди стари железнички мост према Јовцу и Остриковцу. А могло би да се направи и једно скромно, макар као оно на Гиљу, железничко стајалиште на траси нове пруге, па да и ћупричани имају путнички воз до Београда. И поново недостају планови и саобраћајни пројекти.
Горке успомене на бомбардовање 1999. године и на неуспешне транзиције у привреди не би више требало да буду оронуле зграде некадашњег Дома ЈНА, робне куће „Меркатор“ и модне куће „22. Децембар“. Кроз три године опустеће и зграда основне школе „Ђура Јакшић“, јер неминовно неће да има довољно ученика да би се у њој одржавала свакодневна школска настава. Одавно су у стечају и ликвидацији и „Ангропромет“ и „22. Децембар“, одавно Војска Србије нуди локалној самоуправи зграду Дома ЈНА. И поново недостаје визија поткрепљена плановима и пројектима – плановима и пројектима који ће да садрже и неопходна паркиралишта за сваку од ових зграда у најстрожијем центру Ћуприје.
Долазе ових дана у Ћуприју родитељи са тек свршеним средњошколцима из целе Србије. Траже Високу медицинску школу и станове за своје бруцоше. Уздижу главе према зградама у главној улици и мрште се гледајући запуштене фасаде са којих повремено пада малтер на тротоар. Кћери и синови бојажљиво предлажу да ипак станују у Јагодини и да путују аутобусом до Ћуприје. Близу је Јагодина, аутобуси иду на 15 минута, кирије су јефтиније….
Размишљам несвесно намргођен како би наша деца овог лета негде на морској плажи могла да објасне каква је Ћуприја, шта то Ћуприја има што други градови немају. Или бар да кажу шта ће то ускоро Ћуприја да добије.
Машта може свашта, снови воде напред!
Снови заједно са плановима и практичним пројектима штампаним на стотинама листова папира, оверени потписима лиценцираних пројектаната. Са плановима и пројектима изложеним у једном од излога у главној улици тако да их сви грађани Ћуприје виде и прокоментаришу.
Ћуприја је насеље старо хиљадама година, неуништива је. Насеље са перспективом, са људима који могу све када то пожеле. Ћуприја је центар Поморавља и овог дела Србије.
Sadašnja samouprava sve zna. Njima možeš da pričaš do sutra. Samo oni, pre njih niko nije radio.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Cuprija je jedan od onih nesrećnih gradova čiji najbolji sinovi podižu druge gradove a ona tiho propada nebrigom nekih tudjih sinova. Najgore je sto je to propadanje postalo mentalno stanje stanovnistva koje više i ne veruje u boljitak i s nekim čudnim stoicizmom ocekuje neka bolja vremena a ništa ne čini da ta vremena dodju.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Bravo,Petre sa svim sto si napisao se slazem i dodajem da je to sudbina Srbije.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Поштовани господине Стаменковићу,
Прочитао сам Ваш текст о значајном Ћупричанину, Димитрију Гвозденовићу. Веома сам обрадован што се у Вашем блогу бавите обрадом ћупријских тема, јер оне то заслужују, и веома ми се допада како лако и занимљиво о томе пишете.
На Ваш текст, поред речи хвале, бих ставио и малу примедбу на недостатак пар зареза у тексту, који би још више олакшали његову читљивост, већу примедбу на грешку да је Стефан Немања био краљ (он је био велики жупан тадашње Рашке, а краљевску круну је обезбедио његов син Стефан Првовенчани, наредни владар из династије Немањић) и сугестију да проверите да ли је Миткетов деда Димитрије Леринчанац био можда Цинцарин, а не Грк.
Користим прилику и да Вас пуно поздравим, охрабрим и подржим у даљем раду!
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Kako se kaže:“Što se grbo rodi niko ne ispravi“Sve štete koje su napravljene ovom grdu,uglavnom,neradom rukovodećeg kadra i pratećih struktura(odvratni frazeološki govor naših političara)uz veliki napor i još veći rad,a to podrazumeva jedno 12 do 15 sati rada može se polako ispravljati.Ima samo jedan uslov koji je teško ispuniti,a to je GDE NAĆI ONE KOJI ŽELE DA RADE???Lepo i zvučno je biti na čelu partije,ili opštine,ili bilo čega,ali je teško imati viziju i uspeti u ostvarenju iste.Mi o sebi volimo da kažemo da nismo lenja nacija i to je tačno,ali samo onda kad nas teraju da moramo.Zato smo u inostranstvu cenjeni,ali smo u domovini svojom bahatošću i primitivizmom sami sebi mnogo naškodili.Ulice su nam prljave,ulazi zgrada takođe i tako redom.Imala sam prilike da gledam ženu koja je sudeći po garderobi i frizuri živela negde u inostranstvu,kako sa apetitom isrtiše nos po trotoaru.Ona koja nosi bundu nije mogla sebi da priušti pakovanje papirnatih maramica ili vozača dobre marke automobila u kožnoj jakni,koji izađe iz istih i ušmrče nos ,pa pljune iz sve snage na trotoar.A da ne pričam o mladim majkama koje ne ispuštaju mobilni telefon iz ruke i ne obraćaju pažnju šta rade deca koju vode.Moramo sebe da vaspitamo da bi počeli da živimo u lepim gradovima i nateramo one koji žele da ih vode da to zaista i rade.Ćuprija izgleda mnogo lepo kad se kroz nju prođe,ali kad se u nju zađe problemima nikada kraja.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person