ДОБАР ДОМАЋИН

Човек широких погледа, цењен у пословном окружењу, мој пријатељ из студентских дана, најавио ми је посету овог пролећа. Доћи ће са женом у Врњачку бању на одмор и опоравак. Нарадио се довољно на крајњем југу Африке, па сада заслужено одмара.

Показује ми преко скајпа како је код њега тренутно велика, летња врелина, а он је жељан наше лепе природе, шетње на бањској Променади, поветарца са Гоча…

Ваљда га је носталгија савладала.

Давни студентски дани, дани безграничног поверења, безазлени дани, дани дружења и маштања, дани младалачке среће, дани који се не заборављају, све чешће и чешће нам се јављају у сновима. Значи ли то да нам долази време свођења животних рачуна?

Било како било, сада сам на великој муци. Како да се покажем као добар домаћин човеку који је свој радни век провео на неколико континената, који је годишње одморе проводио на најлепшим светским плажама, који се ценкао на пијацама од Тајланда до Марока, који је пробао индијску кухињу, који је… У објективу његовог фотоапарата су биле џунгле, саване, пустиње, …. пингвини, лавови…

Да ли смо ми добри домаћини само ако на столу имамо шљивовицу, проју, кајмак, прасетину, сарму,… лењу питу, смедеревку или јовачко црно?

Да ли смо ми добри домаћини само ако госта поведемо да види парк поред Велике Мораве, Сисевац, Лисине, Музеј воштаних фигура и вештачки водопад у Арачлијском потоку?

Размишљам о томе шта то ми имамо, а други немају?

У чему је разлика између Ћуприје са околином у односу на друге градове у Србији?

Како да будем добар домаћин, како да госту не буде досадно, како да упамти мој град?

Шта је то Поморавско благо које можда свакодневно гледамо, а не примећујемо?

Шта ће то мој гост овде да услика, па да касније показује својим комшијама Енглезима, Холанђанима, белцима и црнцима?

Да ли на фотографијама може да се види оно што осећамо?

Мој гост ће да дође у Ћуприју пре подне, вероватно око 10-11 сати. Чекаће га домаће слатко и кафа. Онда ћемо да се присетимо студентских дана и маштања из младости. Где смо били, шта смо радили, како нам толике године брзо прођоше, шта нас даље чека.

Неизоставно доћи ћемо до питања да ли је срећније стално живети у једном малом граду у Србији, као што је Ћуприја, или живети сељакајући се од континента до континента у сталном доказивању на послу?

Знам да нећу умети речима да објасним да ли сам ја то заиста желео да живим у Ћуприји или сам овде остао као заробљеник, јер нисам био у прилици да одем даље.

Уместо да говорим, као добар домаћин покушаћу да покажем свом госту из далека, све лепоте и знамења овог краја.

Трудићу се да потврдим како је баш овде овоземаљски рај.

Најпре, Ћуприја је насеље у коме људи бораве од када постоји цивилизација, од када се календаром мери време, од пре седам хиљада година.

Доказано је да су у Стублинама (тамо где извире вода) непрекидно две хиљаде година људи живели, стварали, правили уметничке скулптуре којима се данас дивимо, писали словима која су претеча наше азбуке.

Римљани су нам оставили каструм Хореум Марги са мостом преко Велике Мораве, чије остатке и данас гледамо. Археолози ће још много, много година да проналазе разне доказе о граду који је био моћан у своје време.

Пре више од осам векова забележен је словенски назив места Равно. А баш тих година су Немаћићи стварали српску државу и српску цркву. О доласку Турака на ове просторе указује манастир Раваница у коме су похрањене мошти Светог кнез Лазара.

Документа о Боју на Иванковцу потврђују да се овде стварала и модерна Србија. Током целог 19. века бележе се важна догађања у Ћуприји. Прве школе, црква, неколико мостова на Великој Морави, касарна са првом инжињеријском јединицом, судска власт, прва робијашница, државна ергела, државни расадник, библиотека и обданиште, ветеринари и лекари, болница….

Средином века бродови су пловили Великом Моравом између Дунава и Ћуприје. У исто време креће индустријализација Србије – угаљ из Сењског мајдана се најпре воловским запрегама одвози у крагујевачку Тополивницу. Граде се међу првима у свету железничке пруге Београд-Ћуприја-Ниш и Ћуприја-Сењски Рудник-Равна Река.

Почетак 20. века карактеришу и прве две фабрике шећера у Србији, у Београду и у Ћуприји. Краљевина Србија не заостаје за другим државама, а онда Велики рат све прекида.

Ћуприји недостаје прави градски музеј у коме би мој гост на једном месту видео целу историју града. Морао бих као добар домаћин да водим госта до манастира Раваница и до Сењског Рудника, до Иванковца, а вероватно и до Завичајног музеја у Јагодини. Нажалост, не бих госту показивао Добричево и развалине фабрике шећера, не би смо видели ни виноградарску кућу на Везировцу или Јовачки подрум.

Мој гост би остао ускраћен и за концерт младих музичких талената, не би могао да види ни фолклорну представу, а ни галерију слика, јер је Ћуприја нема. Не би видео ни позоришу представу, ни филм у биоскопу.

У дугој шетњи поред Велике Мораве и уз поглед са сплава на залазак сунца, трудио бих се да свом госту оставим довољно времена да ме разуме зашто мислим да је у Ћуприји овоземљски рај.

Имала је Ћуприја некад и хотеле и скоро 50 кафана и 12 јавних кућа. Филмови су се гледали у неколико биоскопских сала, позоришне представе су биле редовне, у кафанама су свирали музиканти са обавезном певачицом. На вашару је увек било пет-шест кафана поред којих су били рингишпили и балерине, циркуска шатра, чувене мекике… Али то је неко давно прошло време.

Размишљам, можда је мом белосветском госту данас потребна баш тишина и мир који постоје у Ћуприји, а нема их на далеком крајњем југу Африке. Можда и не треба да се трудим да доказујем да срећније од њега проводим пензионерске врема.

У нашим студентским данима често смо препричавали виц о двојици који пецају рибу на мору. Онај старији каже млађем: Остави тај штап за пецање и купи чамац и мрежу. Онда налови доста рибе, па купи велики рибарски брод. Па купи два брода. Па направи фабрику рибљих конзерви. А онда млађи пита старијег: Па шта након што постанем фабрикант? Одговор старијег: Па онда ћеш да имаш довољно слободног времена да можеш да купиш штап за пецање и пецаш као сада!

Да ли су домаће слатко и кафа довољни да будем добар домаћин?