ДОМАЋИ САФАРИ

 

У безнађу које нам данашње време ненадано пружа све чешће, као звезда падалица јави се жеља да осетимо нешто лепо, нешто што свако доживи на свој начин.

Посао ми је био такав да сам упознао сваку поморавску стазу. Између два насеља, између кућа на два суседна брда, кретао сам се путевима који нису уцртани ни на војним топографским картама. Понекад сам долазио до краја пута, до шумског зида, до непрелазне јаруге, до стене због које се није могло даље. Онда сам се враћао назад, па бирао лево или десно другим правцем.

Неочекивано сам наилазио на пропланке са којих се видела цела долина Велике Мораве, стиснута између Јухора и Црног Врха с једне стране и Кучајских Планина и безимених брежуљака, с друге стране реке. По бистром времену сам снимао на југозападу снежне врхове Копаоника и на северозападу громаду од Рудника.

Било ми је задовољство да фотографишем велике шкољке на спрудовима и речним брзацима, јата корморана у залеђеном приобаљу, кошуте на ивицама шума, фазане који немају страх док прелећу асфалтни друм, јастребове високо на небу.

Снимао сам и непрегледно таласање сазрелог жита, сунцокрете са пчелама, необрана кукурузна поља у јутарњој јесењој магли.

Заласци летњег сунца изнад Црног Врха или рефлексија модрог неба над мирном водом језера на Везировом брду, ненадано указан манастир Сисојевац који вири између трске на топлом језеру… све то је у тренутку могло да се забележи камером.

Селфи испод јединственог водопада Прскало, селфи на зидинама манастира Манасија, селфи у моравском парку… селфи као доказ да сам био баш ту, у прелепом окружењу, у срцу Србије.

Тренутак када осетите да сте део природе, тренутак који желите да поделите са свима, са непознатим људима, са људима који можда и не знају да постоји Србија, је тренутак који не може речима да се опише, тренутак који се доживи и не заборавља се.

После осећам у себи празнину, тугу и разочарање, само зато што лепоту коју видим око себе не могу да поделим са свима.

Онда у глави замишљам колоне туриста са фотоапаратима који се организовано крећу стазама у потрази да овековече сву лепоту Поморавља и Ресаве, не обазирући се на административне границе локалних самоуправа, на све поделе туристичких организација, на све границе ловишта, на сва ограничења која нам намеће цивилизација.

Фото сафари не мора да доживе само најбогатији људи у Африци.

Лепота природе је ту, око нас, само да пожелимо да је доживимо и поделимо са другима, зар не?