Када се неко родио на падинама Велебита 1814. године, онда је морао да буде држављанин Аустроуграске. Тако је могао и да студира у Загребу на Филозофском факултету, али и на Медицинском факултету у Пешти. Докторска дисертација из ботаника је била само последица велике наклоности према природним наукама.
Пут од Госпића, преко Загреба и Пеште, логично се завршавао у Бечу.
Дружење у Бечу са Вуком Караџићем и долазак 1846. године у Београд, па прво запослење у Јагодини 1847. године на пословима физикуса, младом лекару дају прилику да се напије и моравске воде. И то оне воде са десне обале реке.
У Ћуприји упознаје Људмилу, ћерку Барона Кордона, проси је и већ у јануару 1849. године венчавају се у православној ћупријској цркви.
Пруски инжењер Франц Барон Кордон (Franz Baron Kordon) је дошао у Ћуприју по заповести Милоша Обреновића 1837. године, да би урбанизовао Ћуприју. Име овог инжењера се везује и за урбанизацију Београда и изградњу Саборне цркве.
Било је то довољно да Јосиф затражи отпуст из аустроугарског држављанства и да 1854. године добије српско држављанство.
И тако је Јосиф, четврто дете Павела и Маргарите Панчић, занавек везао свој живот за Србију.
Био је редовни професор на Лицеју, касније Високој школи у Београду.
Преминуо је у 73. години живота, 1888. године у Београду.
Панчићев врх, највиши врх на планини Копаоник, добио је име по познатом српском ботаничару Јосифу Панчићу. На овом врху се налази његов маузолеј где је сахрањен 1951. године.
Већина људи је чула само за Панчићеву оморику.
У Ћуприји постоји улица Јосипа, не Јосифа, Панчића.
Душан Стаменковић 
Naravoucenije:1)da smo nepismeni 2)da je u Cupriji oduvek bilo fatalnih zena
Свиђа ми сеLiked by 1 person