БУНТОВНИЦЕ

Има мушкараца свакојаких – лепих и ружних, храбрих и кукавица, паметних и тупавих, симпатичних и да ти се смучи цео живот, ожењених и неожењених, срамежљивих и наметљивих, …, могло би да се набраја тако до јутра.

Кажу да генетика има само 20% утицаја на мушку нарав, а све остало је последица васпитавања.

Жене се разликују од мушкараца онолико колико имају различите хормоне. Има мушкобањастих, робусних, а има и крхких, нежних…

Било како било, постоји складна заједница мушкараца и жена. Допуњују се међусобно, деле добро и зло. Баш онако како им је прочитао матичар приликом венчања.

У телу жене живе мушке личности и обрнуто – у телу мушкарца живе женске личности. Кажу да у Америци има 26 варијанти полних разлика. Отуда су и једнополни бракови, па нека деца имају две маме или две дате. Старомодним људима треба опростити недовољну обавештеност.

И некако увек када дође Осми март, Дан жена, крену полемике о равноправности полова.

Клара Цеткин у Копенхагену, Александра Колонтај у бољшевичкој Русији, Роза Луксембург, … и свака од хиљада радница у Њујорку бориле су се да жене добију свој празник, да добију право гласа, право на породиљско одсуство и да се забрани дечји рад…

Додуше, немају све „жене“ исте велике циљеве. Као ни сви „мушкарци“.

Сећам се сада како се некада славио Дан жена у „Велмортрансу“ у Ћуприји.

Синдикат је у време док је друг Тито још био жив, организовао туристичко путовање за раднице и супруге возача – путовало се у Италију и у Аустрију. Задржавање у романтичној Венецији је било много краће од бескрајне куповине на Понтеросу у Трсту. Исто тако је било и у Бечу, дворац Шенбрун је био мање привалачан од Мексико плаца. Уосталом, зашто жене не би искористиле прилику да саме себи купе неки поклон у Италији и у Аустрији.

Каква је то прослава празника, ако нема доброг јела и пића и још боље музике. Рекло би се да се само једном живи. Остало је у сећању и велико дружење радница запослених у „Велмортрансу“ и на „Београдској аутобуској станици“. Било је то време уочи доласка неолибералног капитализма, време када су жене имале иста радничка права као и мушкарци.

Први јутарњи аутобус из Ћуприје стигао је у Београд око седам сати и већ у осам сати је кренуо назад. У тада најлуксузнијем аутобусу који је могао да се види на путевима Европе, седеле су Београђанке. Дан је био сунчан, топлији него икад, расположење све боље и боље. Дочек у Ћуприји с погачом и мало соли, па одлазак у Манастир Раваницу, а онда заједнички ручак у радничкој мензи. Није то била обична радничка менза, у њој је постојала кухиња боља него у хотелу у Јагодини. Музика по жељи, па трубачи, коло никако да се заустави. Брзо је пролазило време и увече растанак уз обећања да новостечена пријатељства остану непрекинута.

Док су се жене из Београда опуштено забављале, организатор је трљао задовољно руке – билетарке на аутобуској станици у Београду ће убудуће несвесно да упућују путнике ка Јагодини, Ћуприји и Параћину на „Велмортрансове“ аутобуске поласке. Једанаест аутобуса свакодневно, пута нових десет до двадесет путника, пута вредност аутобуске карте… Није то корупција, то је маркетиншка вештина.

И тако се онај женски бунт „Хоћемо већа права!“ са поклоњеним букетима цвећа и бомбоњерама остављао за неко сутра. Циљ да девојке и жене живе са више достојанства и поштовања остаје и даље.

Време је учинило да смо заборавили оно у шта се доскора веровало.

У Цркви нашој новозаветној, брак између мушкарца и жене прераста у Свету Тајну царства Божијег, која човека води у вечну радост и у вечну љубав духовну и склапа се за сву вечност. Брак је светиња, камен темељац човечанства. Отуда: какав брак таква породица; каква породица таква и држава; каква држава такво и човечанство.

Дакле, какво је човечанство, таква је и потреба да жене буду бунтовнице, да се боре за своје достојанство и поштовање. Борећи се за себе, боре се за цео људски род.

Нема више синдикалних путовања за Дан жена. Сада постоје само она већ уобичајена  „сендвич“ предизборна путовања од града до града.

Ту и тамо у државним фирмама организује се свечани ручак са музиком. А, као и на крају сваке забаве, боркиње (женски род именице борац у множини) почистиле би крш који су остављали мушкарци у заносу прославе Дана жена и опрале тањире и чаше умазане печењем, тортама, црним вином…